Francuski dribling

Oland i ekipa su se nadali da će Evropsko prvenstvo u fudbalu da umanji borbeni duh sunarodnika, ali su se prešli. Iako Evro 2016. služi Francuzima kao terapija nakon terorističkih napada u novembru koji su ih bacili u duboku potištenost, fudbal ih nije sprečio da ponovo izađu na ulice protiv zakona o radu koji preti da uruši njihov socijalni model.

Štrajkovi i direktni obračuni sa gazdama i predstavnicima vlasti su tradicija sindikalne borbe u ovoj zemlji, igrao se fudbal ili ne. Možda će ih optužiti za manjak patriotizma zbog toga što neki avion „Er Fransa” neće poleteti, ali to svakako neće umanjiti njihovu odlučnost.

Sto deset godina nakon prvog štrajka za radni dan od osam sati, borba francuskih sindikalista je ista. Jedan od glavnih zahteva je usmeren protiv nastojanja vlade da, među ostalim merama koje idu na štetu radnika, ukine zakonsku obavezu o radnoj nedelji od 35 sati.

Od početka godine traje odmeravanje snaga sindikata i vlade koja je u međuvremenu učinila nekoliko ustupaka, ali pomaka nema. Sindikati, traže povlačenje zakona, a vlada ni da čuje.

Ni jedni ni drugi, ni vlada ni sindikati, nemaju, zapravo, veliki legitimitet kod sunarodnika. Olandova vlada je jedna od najnepopularnijih od kraja Drugog svetskog rata, a sindikati pokušavaju da povrate ugašeni revolucionarni elan. Iako Francuzi odavno ne veruju da sindikati sami mogu da vode borbu za socijalnu pravdu, većina građana je solidarna sa njihovim zahtevima.

Da li je ovaj iscrpljujući sukob sindikata i vlade razlog što Francuska nije spremna za reforme? Slično će vam, uz slaganje ramena, objasniti evropski predstavnici u Briselu.

Ali nije reč samo o socijalnom modelu koji Francuzi pokušavaju da odbrane, već evropska politika i njena evolucija. Alarm za uzbunu bila je grčka kriza i način na koji je slomljen otpor liberalnoj ekonomskoj politici koju predvodi Nemačka.

A šta ako iza nepopustljivosti francuske vlade stoji evropski pritisak? Koliko je EU diktirala francusku reformu zakona o radu? To su pitanja koja u Francuskoj postavljaju pažljivi posmatrači, podsećajući na upozorenje Janisa Varufakisa nakon sloma pregovora sa predstavnicima evrozone u leto 2015. godine. Bivši grčki ministar finansija je tada rekao da je, prema tajnom planu njegovog nemačkog kolege, Volfganga Šojblea, Grčka samo test, a da su prave mete Italija i Francuska – njen socijalni model, zakon o radu i nacionalna preduzeća.

Krug odanih saradnika Fransoa Olanda, sa mladim ministrom finansija Emanuelom Makronom na čelu, predstavlja struju u francuskoj vladi koja je odlučna da sprovede ekonomsku politiku inspirisanu nemačkim modelom. Njen krajnji cilj je, prema Šojbleovoj zamisli, učvršćivanje evrozone kao neke vrste branika protiv budućih kriza unutar Evropske unije, u punom ili okrnjenom sastavu.