Француски дриблинг

Оланд и екипа су се надали да ће Европско првенство у фудбалу да умањи борбени дух сународника, али су се прешли. Иако Евро 2016. служи Французима као терапија након терористичких напада у новембру који су их бацили у дубоку потиштеност, фудбал их није спречио да поново изађу на улице против закона о раду који прети да уруши њихов социјални модел.

Штрајкови и директни обрачуни са газдама и представницима власти су традиција синдикалне борбе у овој земљи, играо се фудбал или не. Можда ће их оптужити за мањак патриотизма због тога што неки авион „Ер Франса” неће полетети, али то свакако неће умањити њихову одлучност.

Сто десет година након првог штрајка за радни дан од осам сати, борба француских синдикалиста је иста. Један од главних захтева је усмерен против настојања владе да, међу осталим мерама које иду на штету радника, укине законску обавезу о радној недељи од 35 сати.

Од почетка године траје одмеравање снага синдиката и владе која је у међувремену учинила неколико уступака, али помака нема. Синдикати, траже повлачење закона, а влада ни да чује.

Ни једни ни други, ни влада ни синдикати, немају, заправо, велики легитимитет код сународника. Оландова влада је једна од најнепопуларнијих од краја Другог светског рата, а синдикати покушавају да поврате угашени револуционарни елан. Иако Французи одавно не верују да синдикати сами могу да воде борбу за социјалну правду, већина грађана је солидарна са њиховим захтевима.

Да ли је овај исцрпљујући сукоб синдиката и владе разлог што Француска није спремна за реформе? Слично ће вам, уз слагање рамена, објаснити европски представници у Бриселу.

Али није реч само о социјалном моделу који Французи покушавају да одбране, већ европска политика и њена еволуција. Аларм за узбуну била је грчка криза и начин на који је сломљен отпор либералној економској политици коју предводи Немачка.

А шта ако иза непопустљивости француске владе стоји европски притисак? Колико је ЕУ диктирала француску реформу закона о раду? То су питања која у Француској постављају пажљиви посматрачи, подсећајући на упозорење Јаниса Варуфакиса након слома преговора са представницима еврозоне у лето 2015. године. Бивши грчки министар финансија је тада рекао да је, према тајном плану његовог немачког колеге, Волфганга Шојблеа, Грчка само тест, а да су праве мете Италија и Француска – њен социјални модел, закон о раду и национална предузећа.

Круг оданих сарадника Франсоа Оланда, са младим министром финансија Емануелом Макроном на челу, представља струју у француској влади која је одлучна да спроведе економску политику инспирисану немачким моделом. Њен крајњи циљ је, према Шојблеовој замисли, учвршћивање еврозоне као неке врсте браника против будућих криза унутар Европске уније, у пуном или окрњеном саставу.