Tehnike za zbunjivanje roditelja

Kada dete postane tinejdžer, njegov glavni zadatak je da podrije roditeljsku vlast i sruši njihov autoritet, pokazujući da je postao odrasla osoba. Poznati novozelandski psihoterapeut i autor Nejdžel Lata u svojoj knjizi „Tinejdžeri – kako im postaviti granice i sačuvati živce” navodi duhovit spisak „tehnika za ometanje i zbunjivanje” roditelja preuzet iz navodnog „gerilskog priručnika za tinejdžere”, a koje bi svaki roditelj trebalo da prouči, kako bi znao da im se odupre.

Najjednostavnija tehnika za zbunjivanje roditelja koji nešto zahteva jeste neprimetno menjanje teme razgovora po sistemu sa jedne teme na drugu, a sa te na neku treću. Svaki tinejdžerov odgovor treba da ima neku dodirnu tačku sa postavljenim pitanjem, ali i da preusmeri razgovor u drugom pravcu. Ako uspe da temu razgovora skrene sa vlastitog ponašanja na ponašanje roditelja, iz uloge krivca preći će u ulogu tužioca.

Tajna uspeha je u upornosti, tako da stalno navaljivanje i dosađivanje pomaže da se slomi volja ugnjavljenog roditelja.

Tinejdžeri su dobri poznavaoci psihologije svojih roditelja i dobro znaju da iskoriste svaku njihovu slabu tačku. Kada žele da im roditelj nešto dozvoli, razgovor započinju onda kada je najverovatnije da će to i dobiti. Najjednostavnija tehnika je da se ugrabi prilika kada je roditelj okupiran nekim drugim zadatkom, tako da je dekoncentrisan i nema vremena da dobro promisli.

Najbolje je roditelja dodatno motivisati da se povinuje tinejdžerovom zahtevu izazivanjem neke poželjne emocije, kao što su strah ili osećanje krivice. Svaki tinejdžer dobro zna čega se roditelj najviše plaši, tako da spominjanje bežanja od kuće, napuštanja škole, uzimanja droge, odavanja prostituciji ili samoubistva, parališe misaone tokove roditelja i doprinosi ispunjenju tinejdžerovog zahteva. Osećanje krivice se najbolje izaziva ako se, kao uzrok, za neko tinejdžerovo ponašanje u sadašnjosti optuži roditelj za neko njegovo ponašanje u prošlosti. Ako ove strategije ne pomažu, pokazivanje krajnje bezvoljnosti i „smorenosti” će izazvati značajno sažaljenje i samilost. Krajnje emotivno sredstvo je „taktička mržnja” jer izjava. „Mrzim te!” potpuno resetuje svakog roditelja.

Roditeljska usklađenost je problem za tinejdžera, tako da taktika „razdvojiti i posvađati” značajno olakšava borbu. Posebno je moćan manevar ako se u raspravu uključi publika, kao što su baka i deka, ili neko sa strane ko će podržati tinejdžera.

Svake pregovore tinejdžer treba da započne nerazumno velikim zahtevom, kako bi dobio ono što želi, a roditelj nema utisak da je popustio.

I uvek postoji mogućnost da tinejdžer otpuži roditelja za ovu ili onu vrstu nasilja, a sistem će učiniti sve da ga zaštiti. U odnosu na zajedničku moć tinejdžera i države, roditelj ima veoma male šanse.