Šekspir u ritmu rokenrola

I to je Šekspir: ljubavna pisma na 45 obrtaja. Tri sveta u komadu „Dva viteza iz Verone” kao da idu uz šezdesete i rokenrol zvuk, kaže Nik Begnal, reditelj, u ekskluzivnom intervjuu za „Politiku” i najavljuje novi dolazak Gloub teatra iz Londona kod nas. Čuveni ansambl će gostovati u utorak uveče, 28. juna, na velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu sa Šekspirovim komadom „Dva viteza iz Verone”, u njegovoj režiji. Sledeće večeri preseliće se u Vilu Stanković u Čortanovcima, gde će sa ovom predstavom otvoriti treći po redu Šekspir festival.
Novo gostovanje Gloub teatra upriličeno je posle dvogodišnje pauze kada je sa uspehom ova britanska trupa izvela Šekspirovog „Hamleta” u rediteljskoj postavci Dominika Dromgula i Bila Bakhursta.

Delo „Dva viteza iz Verone” prati priču u kojoj Valentin voli Silviju, a Protej Juliju. Međutim, Protej je nestalan, pa se i on zaljubljuje u Silviju… Veronsku romantičnu priču punu komičnih obrta izvodi veseli ansambl koji će publiku oduševiti pesmama, scenskom atmosferom i stvaralačkim „haosom”. Reditelj Nik Begnal u predstavi „Dva viteza iz Verone”, na inovativan način, s naglaskom na muziku, nudi anarhističnu verziju ove rane Šekspirove komedije iz 1591. godine koristeći elizabetansku scenografiju inspirisanu slikama i nacrtima iz autentičnog vremena. U podeli su Lia Braderhed (Julija), Geri Kuper (Vojvoda), Aruan Galieva (Silvija), Gaj Hjuz (Valentin), Ember Džejms (Luseta), Adam Kist (Spid), Šarlot Mils (Lans), Darmeš Pat (Protej) i Fred Tomas (Muzičar / Pas Kreb). Dizajner je Kejti Sajks, kompozitor Džejms Forčun, a koreograf Tom Džekson Grivs.

Za srpsku publiku prava radost je kada dobije priliku da vidi novu predstavu Gloub teatra. Zašto ste ovu verziju Šekspirovog dela „Dva viteza iz Verone” smestili u šezdesete godine prošlog veka? Kako taj kontekst menja čitanje komada?

Kada mi je Ema Rajs prvi put predložila da režiram „Dva viteza iz Verone”, bio sam apsolutno uveren da je za izvođenje ovog dela potreban veliki broj umetnika. A budući da je to bila njena prva sezona, činilo mi se jako važnim da budem smeliji u obradi komada. Uvek mi je bilo veoma stalo da na turneju povedem neki bend s pojačalima – prvi put za „Gloub teatar”, da vidim kako će bend moći da „pogura” naraciju. Šezdesete godine prošlog veka omogućavale su mi zaista jasan način da ispričam ovu priču. Džon Sevidž napisao je knjigu pod nazivom „1966: godina kada je decenija eksplodirala” i to se divno uklopilo u svetove ove predstave. Predstava je o tinejdžerima koji srljaju u budućnost čineći usput strašne greške. Tri sveta ove predstave kao da savršeno pašu uz šezdesete. Verona je svet od kojeg Valentajn mora da pobegne, a Milano svet u kojem svi želimo da budemo. A šuma je, onda, mesto gde se snovi kuju i osujećuju.

Predstava „Dva viteza iz Verone” nedavno je imala premijeru na matičnoj sceni u Londonu, i odmah ste krenuli na gostovanja. Koji su izazovi produciranja predstave „Dva viteza iz Verone” za turneje?

Izazovi izvođenja izvan matične scene su malobrojni. Već sama ta činjenica je dovoljna, u smislu da će prava kompanija i njen tim biti u stanju da lako uklapaju ta izvođenja s ostalim obavezama. Naravno, tu su i mnoge značajne odluke i teškoće koje je trebalo rešiti i razmišljati o njima pre nego što počnemo da okupljamo tim, kao što je saradnja sa dizajnerkom Keti Sajks, uz pouzdanu mogućnost da ćemo imati podesan prostor, unutra i na otvorenom, za sve predstave tokom turneje. Najvažnije je bilo da imamo pokriven prostor za bend, kad igramo napolju. Kada radimo predstavu u zatvorenom, bitno je da publika doživi isto iskustvo kakvo bi imala izvan njega. Scena „Sem Vanamejker” u Gloubu teatru je takva da moramo da redefinišemo i prilagodimo prostor ne gubeći ni delić estetskog doživljaja. Takođe, važno je izvesti onu verziju od koje ljudi neće dobiti glavobolju zbog pojačanog zvuka u zatvorenom prostoru. Zato tu malo drugačije radimo s bendom. Izazov uskakanja iz jednog prostora u drugi tokom turneje je nešto što volim i što me uzbuđuje.

Šta je u fokusu vašeg čitanja Šekspirovog komada „Dva viteza iz Verone” u scenskom smislu? Kako ste osmislili muzičku koncepciju za predstavu?

Muzička koncepcija nastala je dok smo Džejms Fortjun, izvanredni kompozitor, i ja pili pivo. Pročitao sam komad i mada sam uočio neku lepotu, nisam uspevao da pronađem ništa čarobno u njoj. Pošto je to Šekspirov prvi komad, mnogo je tema koje on kao mladi pisac samo načne, a zatim napusti. Mada će im se efektno vraćati u kasnijim periodima svoje karijere: mladalačka ljubav, tinejdžerske greške, snovi i bekstvo u šumu. Dakle, trebalo je da stvorimo sopstvenu čaroliju. Bio sam apsolutno uveren da su tri sveta ovog komada u dosluhu s muzičkim svetom šezdesetih godina. Rekao sam Džejmsu da bismo mogli da pravimo rokenrol verziju, a on mi je doneo najneverovatniju paletu s kojom bih se mogao poigravati. Zatim smo to još malo istražili i razradili i otkrili da sve obećava jako mnogo zabave. Verona je postala svet starmalih devojaka – svet gde su Ken Dod, zvezda mjuzik-hola, i kantri pevač Džim Rivs bili na vrhu top lista. Milano je postao svojevrsni svet fanki kolorita i seksualne privlačnosti. A song „The Outlaws in the forest” („Odmetnici iz šume”) odzvanjao je preteće „bezobraznim” i seksi prizvukom – nalik na Boba Dilana i njegov bend, i na bluzera Madija Votersa.

Dalja istraživanja i razvoj produkcije naveli su nas da komad razigramo zamenjujući sva pisma koja junaci šalju jedni drugima singl pločama od 45 obrtaja. Probe su bile neverovatna mešavina plesno-muzičkih songova i teksta: toliko raznih elemenata, ali svi čarobni.

Koje su sledeće specifičnosti predstave „Dva viteza iz Verone”. Kako je izgledao rad sa glumcima–muzičarima? Koliko je to uticalo na pripremu predstave?

Svi glumci u ovoj trupi su pre svega i uglavnom glumci. Proveo sam mnogo vremena na kastingu i uvek počinjao s glumom. Ako prijavljeni ne mogu da iznesu sam tekst, nije bitno umeju li da lupaju u bubanj ili sviraju saksofon. Ovog puta bio sam krajnje rigorozan u odabiru glumaca. Bilo mi je jasno šta tražim: prvoklasne glumce koji će biti deo trupe i svega što taj rad iziskuje. Muzika je očito bila nešto što je potrebno, ali ne kao nešto prvenstveno. Imao sam neverovatnu sreću da angažujem te ljude koje sam našao: razigranu, mnogostruko obdarenu družinu koja ne odudara od benda. U suštini sam na kastingu tražio grupu koja će biti spremna da igra u zadatim okvirima, ali da se ne zaleće igrajući onako kako se obično radi. Trebalo im je omogućiti da budu neverovatno inventivni i fleksibilni. Jednog dana udarate u bubanj, drugog dana svirate flautu. Jednog dana igrate neku scenu, drugi put ona može biti izbačena iz predstave. Ali najvitalniji deo tog procesa bio je naći devet srodnih duša koje će se upustiti u izvođenje izvan matične kuće i raspevati sam komad. Pronašao sam ih i bio sam uzbuđen i ponosan na njih, a čini mi se da se i publika složila sa mnom.