San

Tabloidi su pobedili. Poraženi su umerenost, promišljanje, dostojanstvo. Prevladala su očigledna lažna obećanja, uz podilaženje masi, udvaranje većini, opsene da će biti bolje kada pobede „oni” i stvari preuzmu u svoje ruke.

Barem je to rezultat glasanja u Velikoj Britaniji u kojoj je većina odlučila da više ne želi da živi kao član velike evropske porodice nazvane Evropska unija. Pumpao ih je tabloid „San”.

Ostrvljani su, doduše, uvek bili specifični. Voze kontrastranom, ili možda svi mi ostali vozimo naopako. Oni izlaze iz EU, mi otvaramo prva pregovaračka poglavlja. Nama su zaista potrebni ti standardi koje Ostrvljani ostavljaju iza sebe.

Obični, obrazovani ljudi s tog Velikog ostrva, među kojima je više čitalaca „Gardijana”, sada su prilično iznenađeni, poneki i uplašeni glasom naroda. Prvi je reterirao Najdžel Faraž, najbučniji zagovornik „bregzita”: ne, ne, ne to što sam obećavao da će milioni koje Britanija daje za zajedničku kasu Evropske unije sada ostati našem zdravstvenom sistemu, da će se svi bolje lečiti – nije tačno. Suštinski rečeno jesam obećao, ali to nije tačno. Dakle, laž. Očita.

Ali sirće je prosuto. Demos-kratos na delu.

Prva žrtva je Dejvid Kameron.

Klasično samoubistvo iz nehata. Sam je tražio referendum da bi pacifikovao najbučnije u svojim partijskim redovima, uveren da će narod glasati za ostanak u ujedinjenim državama Evrope. Ipak, čin ostavke pokazuje odgovornost. Nije zaboravio za šta se zalagao. Pobedilo je drugo mišljenje.

Druga žrtva je sam Boris Džonson.

Ubila ga je sopstvena prejaka reč. Tabloidi su sve prenosili bez zdrave skepse, provere. Oni ne odgovaraju za javnu reč, već za tiraž. Vode ih ljudi koji gledaju rejtinge, a ne činjenice. Boris ih je dobro koristio u kampanji. Dobio je šta je tražio, ali je to odnelo i njega. Opet samoubistvo iz nehata.

Ode i beba s prljavom vodom iz lavora.

Imperija se sada sukobila sa samom sobom. Stala je pred ogledalo. Demokratija uzgajana kao engleska trava, zalivana i košena 200 godina, mora da se poštuje. Ima i onih koji je relativizuju. Kažu, u staroj Grčkoj jeste najviši zakon bio glas naroda, ali nisu svi bili narod. Glasali su najumniji, bogati i školovani. Ne i robovi.

I nama je taj isti Zapad često spočitavao da smo „nezreli”, pa nam treba uvesti demokratiju, jer sami nismo sposobni da je instaliramo.

I u Srbiji su se političari okrenuli kampanjama savremenog tipa. I oni podilaze narodu, obećavaju nemoguće, pljuju protivnike koji su listom lopovi i lažovi i tako dobijaju prostor u tabloidima i poneki glas pride. Od Sorajine stražnjice i Sekinih grudi istina se i ne vidi. A i nije mnogo bitna.

Bitan je tiraž i rejting. Masa glasa.

A da su se u Britaniji oslonili na „Gardijan” – ni Kameron ni Džonson ne bi izvršili politički harakiri. Možda samo zato naši političari treba da sačuvaju „Politiku” – i to baš onda kada ih kritikuje.