Ja budala 3

Kada je vlada Beograda sa Draganom Đilasom na čelu još 2009. godine podstakla „Infostan” da otpiše kamate i deo dugovanja za 200.000 ljudi, ja sam, kao redovni platiša, prvi put ispod sopstvenog imena napisao: „Ja budala”.

„Ja budala 2” nastao je kada su oproštena divljanja divljim graditeljima. Svi koji su gradili uz sve, mukotrpno dobijene dozvole, tada su postali građani drugog reda, to jest budale. 

Jasno je da, ako hoćete uređenu državu, jednom mora da se preseče. 

Ali, ako se svakih nekoliko godina radi isto, a i dalje bolje prolaze oni koji ne plaćaju od onih urednih, onda nešto ozbiljno škripi u državi. A samo je zakona o legalizaciji od 2000. godine bilo – šest.

Često čitamo da su najveći dužnici na Dedinju, a da su najrevnosnije platiše penzioneri.

A kada smo pre dva dana objavili tekst o stotinama hiljada neplaćenih računa, mogao sam samo da napišem treći nastavak tužne priče o redovnim platišama u Srbiji. „Politika” je to navela kao „oprost duga”, a Ministarstvo pravde tvrdi da je to neoprostivo.

Reč je o 650.000 zaostalih sudskih predmeta gde su dužnici građani koji nisu izmirivali svoje komunalne račune. Sudovi su zatrpani, pa je odlučeno da se problem reši – „obustavom predmeta”.

Nije jasno ko će te „predmete”, kada se obustave, da baci i ko će silne kontejnere pune fascikli da isprazni. Jer ako niko ne plaća komunalije – nema ni para za radnike gradske čistoće.

Greška.

Tako bi bilo da nije nas budala koji plaćamo račune. Možda pravnici treba da razmisle otkud pare za njihove plate. Šta ako nestanu budale i svi prestanu da plaćaju porez? Dakle, pravosuđe je direktno zavisno od nas budala.

I zato možemo da se pitamo da li je za prljavu ulicu ili zgradu kriv komšija, vi sami ili sud? Sme li sud da presudi da nema para za popravku lifta, odgušenje kanalizacije, da kontejneri budu puni?

Očito da sme i može. Ako neki dužnik ima kredit u „švajcarcima” i umre zbog stresa, jer mu je dug sve veći ma koliko ga otplaćivao, da li se taj „predmet obustavlja” ili naslednici imovine nasleđuju i dug. Čak i ako nema naslednika, ima imovine.

Zna li građanin šta je to obustava predmeta? Sme li sud građane da dovede u neravnopravan položaj? Smeju li komunalna preduzeća da „zaboravljaju” da naplate svoje usluge? Ko odgovara ako to učine?

Floskula da će to „platiti na izborima” deluje bedno jer upravo se takvim „oprostima dugova” kupuju socijalni mir i pokoji glas.

Možda bi bilo fer da sada sudovi donesu odluku da sve manjkove u kasama takvih komunalnih firmi pokriju zaposleni u njima.  

Logično bi bilo i da se čovek opameti i prestane da plaća račune. Da kao stotine hiljada njih čeka oprost, otpis, zastarevanje predmeta...

Odbijam. Platiću svoje račune makar me i dalje zvali budalom. Ali, onda imam pravo da tražim osvetljenu ulicu sa asfaltom, trotoarom, čiste kontejnere i zgradu.