Prihvatanje nasilja

Zanemeli smo nad zločinom u kojem je trogodišnja Anđelina iz Vratarnice silovana, a zatim zverski ubijena. Teško je razumeti da neko može da se iživljava nad malim, nemoćnim detetom ali teško je i savladati bes koji raste u nama zbog nemoći da zaštitimo one koji nam najviše znače.

Monstruozno delo mladić Vladica Rajković iz Vratarnice počinio je samo sedam dana pošto je Siniša Zlatić zavio u crno Žitište i okolna mesta ubivši iz ljubomore bivšu suprugu Dijanu i još četvoro ljudi, a ranivši dvadeset dvoje. Gde se to izgubila ljudskost u svima nama koji se toliko često dičimo srdačnošću i plemenitošću?

„Napustila ih je majka, Vladica je bio tih i povučen, dobar komšija...”, samo su neki od komentara zgroženih žitelja Vratarnice. Ima i onih koji su se naknadno setili da je Vladica već dugo problematičan, da se zaduživao... I u Žitištu je, dan posle masakra, potekla priča o „mirnom i povučenom” Siniši kao nasilniku. Kako su se naoko „mirni” ljudi pretvorili u monstrume koji su uništili život nevinih?

Siniša je bio nasilnik, ali o njegovim torturama nad ženom i o „arsenalu oružja” na tavanu se ćutalo. Vladičin otac je, dan posle zločina, posumnjao da mu je sin pre desetak dana ubio komšinicu. Verovao je da je malu Anđelinu oteo kako bi je prodao i vratio dugove. „Mirni i povučeni” ljudi su imali i svoje mračne strane, pred kojima je okolina zatvarala oči i okretala glavu.

Zašto smo solidarni tek kada nas zadese velike nevolje, kao tokom bombardovanja ili velikih poplava? A kada nevolje prođu, sa njom kao da nestane i ljudskost, a ostane talog koji nismo primećivali.

Talasi zločina nas teraju da zapitamo, da li poznajemo društvo u kojem živimo. Da li su rijalitiji u kojima čovek udari ženu pred milionima gledalaca, pa se na povike o nasilju odgovori – „to je njegova supruga” – što bi u izopačenoj verziji stvarnosti valjda trebalo da znači da može da je bije do mile volje – do te mere neljudskost učinili prihvatljivim modelima ponašanja? Naša ravnodušnost na nasilje i naše okretanje glave od siledžija, sa izgovorom „nije moje da se mešam”, ukazuju baš na to.

Nije prvi put da monstrum siluje i ubije dete: desilo se to pre 11 godina kada smo se zgražavali nad sudbinom trogodišnje Katarine nad kojom se iživljavao a zatim joj i presudio Mališa Jevtović. Pamtimo i osmogodišnju Mariju Jovanović koju je silovao i usmrtio Mladen Ogulinac, Ivanu Podraščić čije je detinjstvo na svirep način prekinuo Darko Kostić, nesrećnu Tijanu Jurić stradalu od ruku krvnika Dragana Đurića...

Činjenica je da se zločini dešavaju svuda. Brejvik je u Norveškoj pobio 77 ljudi. Ali što više odbijamo da se suočimo sa porastom nasilja, ono će se ponavljati. Policija i tužilaštvo moraju odmah reagovati na najmanji vapaj ugroženih. Ali, ni bližnji, prijatelji ili komšije ne smeju da prećutkuju ili skrivaju patnju žrtve i svirepost nasilnika. Možda je on sledeći višestruki ubica.