Od „Šarlija ebdoa” do Pada Bastilje

Treći put za poslednjih 18 meseci političari, analitičari, lideri, filozofi, umetnici ponavljaju refren da je „Francuska u ratu”. Ali  tek kada prođu dani žalosti moraće ozbiljnije da se razmisli, gde se i kako vodi taj rat.

Da li u Siriji i Iraku, gde se izvode vazdušni  napadi a ne govori se o „kolateralnoj šteti” i civilnim žrtvama, ili je rat odavno otpočeo na francuskom tlu, gde stradaju stotine francuskih civila i gde je, toliko puta je rečeno, ugrožena ne samo sloboda već sve tri neodvojive vrednosti Francuske revolucije. 

Na meti radikalne islamske ideologije su svi: od karikaturista i novinara, do francuskih Jevreja (7. januara 2015), od fudbalskih navijača, fanova hevi-metal muzike, do ljudi koji se provode po restoranima i kafićima (13. novembra 2015)...

Ali jučerašnjim napadom prostreljeno je nacionalno srce Republike. Na dan kada se slavi najveći državni praznik, kad familije izlaze na ulice sa decom, kad se gleda vatromet i uživa u letu, kad deci prestaje škola, kad se polazi u planine i na more, zemlja je još jednom zavijena u crno.

Hoće li ikada posle ove tragedije Francuska moći da se izbavi iz ovog osećaja poraženosti? I na koji način će to pokušati da učini.

Da vanredno stanje uvedeno još 13. novembra nije iskorišćeno za prave pripreme govore mnogi podaci: samo dan pred praznik, gradonačelnik Nice Kristijan Estrozi uputio je pismo francuskom predsedniku Fransoa Olandu.

Estrozi, kako piše „Figaro“, traži od predsednika da reši pitanje manjka opreme, pa tako pominje kako bi bilo dobro kada bi svi policajci imali pancir.

Ako neverovatno zvuči da u zemlji gde vlada vanredno stanje više od pola godine, i koja „je u ratu” još od napada na satirični nedeljnik „Šarli”, policija nema zaštitne prsluke, niti je lokalnim pripadnicima reda dozvoljeno da pristupaju podacima o automobilskim registracijama i dozvolama, onda je jasno da Francuska taj rat vodi van teritorije na kojoj je napadnuta i da tako ne može ni da ga dobije.

Mnogo je drugih pitanja na koje nema logičnog odgovora u ovoj situaciji. Ali kada se Fransoa Oland, bled kao krpa, u četiri ujutru pojavio na televiziji da naciju umiri, opet je obećao da će pojačati dejstva u Iraku i Siriji.

„Nastavićemo da napadamo one koji nas napadaju na našem tlu”, objasnio je. Što u tom trenutku nije shvatio paradoks svojih reči, može se pripisati šoku koji je doživeo samo nekoliko sati posle svečanih defilea i parada. Ali problem je u tome što ni pre masakra u Nici nije govorio ni delao drukčije.

Samo u dva velika napada prošle godine poginulo je 147 ljudi, dok je u Nici sada stradalo još 84 žrtve.

Za to vreme popularnost Marin le Pen i njenog ekstremno desnog Nacionalnog fronta raste, dok je Olandov rejting sve niži. Tako je bilo i pre godinu i po, sedmog decembra, kada je na naslovnoj strani „Šarlija ebdoa” izašla karikatura Mišela Uelbeka, francuskog pisca, čija je knjiga „Pokoravanje” tog tragičnog dana trebalo da bude promovisana u pariskim knjižarama.

Promocija je otkazana, Uelbek se izgubio negde u planinama i dobio policijsku zaštitu, a „Pokoravanje” je postao jedno od najčitanijih romana, gde god je prevedeno, pa i kod nas, u Srbiji. U njemu, podsetimo, francuski Orvel iznosi futurističku fikciju mešanu sa stvarnim ličnostima.

Na vlast u Francuskoj dolazi umerena muslimanska stranka i predsednik. Žene se otpuštaju sa univerziteta, muškarci mogu da imaju i po tri supruge, i sve to ne pogađa mnogo glavnog junaka koji i sam odlučuje da se preobrati u muslimana.

Tada je rečeno da je Uelbek ovom knjigom dao najlepši poklon krajnjoj desnici, ali je u stvari pisac napravio satirični prikaz zapadne civilizacije i apatije koja vlada u Evropi.

Ništa u međuvremenu nije učinjeno da bi se popravilo raspoloženje Francuza: Amnesti internešenel je kritikovao Francusku što krši ljudska prava i koristi vanredno stanje, pa upada u kuće građana bez sudskog rešenja. Time je samo povećano nezadovoljstvo mladih marginalizovanih građana islamske veroispovesti koji su se u nedostatku drugih zaposlenja okretali sve češće radikalnom islamu.

Kamion koji je gazio decu i odrasle nije nikakvo novo oružje u strategiji terorizma. Scenario sa upotrebom vozila u napadu na civile pojavio se još 2010. u časopisu „Inspajer“, koji je govorio u ime tada još živog Bin Ladena  i njegove organizacije.

Tada je još rečeno da džihad mogu da vode i „usamljeni strelci” ukoliko obaveštajne službe na Zapadu onemoguće organizovane terorističke napade.

„Upotrebite bilo koje oružje koje vam je pri ruci, da biste posejali teror”, glasi preporuka sa jednog od poslednjih video-snimaka koji se pre samo dve nedelje pojavio na veb-sajtu terorista. Individualni džihad se može voditi jednostavno i bez mnogo pripreme, piše na ovom sajtu.

Potrebna je samo volja da date život za Alaha.

Bukvalno i vrlo konkretno, usamljeni džihadisti se savetuju da uzmu kamion i da njime pokose neprijatelje Alaha kao travu. Njima se savetuje da izaberu mesta sa puno ljudi.

Kao da je ubica u Nici delovao po tom scenariju. Ali francuske službe to nisu čule niti su pripremile odbranu za takav napad.

„Šarli ebdo” je posle sedmog januara prošle godine objavio sliku Muhameda sa naslovom: „Sve je oprošteno“. Žrtve, porodice, čitava Francuska ne može da bude tako milostiva – prema svojim zvaničnicima koji se za ovaj rat očigledno nisu pripremili na dobar način.