Hvala, ne učestvujem(o)

Reagujući na moj tekst („Naši angažovani analitičari”, 30. jun), javila su se dvojica – jedan bivši urednik tri propala magazina i jednih propalih dnevnih novina, i jedan Radun. Na njihove „argumente”, za koje traže da ih neko uzme ozbiljno, ne bih reagovao da tekstovi ne uključuju nekoliko veoma opasnih pretnji upućenih i mom naučnom staležu i kući u kojoj radim dvadeset godina. Krenimo redom.

Cvijanović spinuje i kad tumači moj tekst („Hvala, učestvujem”, 7. jul), on dobro zna da ne mislim da sam „jedini”. Slobodan Janković, Jovan Čavoški, Stevan Gajić, Aleksandar Raković, Milan Igrutinović, Aleksandar Gajić, Dušan Dostanić, da pomenem samo neke od mlađih, vredni su, kvalitetni, moralni, obrazovani komentatori koji veoma doprinose kvalitetu javne rasprave i razumevanju globalnih i unutrašnjih procesa. Za pomenute sam, kao i za sebe, siguran da nam argumenti ne zavise od toga ko nas od naručilaca plaća, već od znanja, rada, morala i odgovornosti prema državi. Uostalom, mala je ovo zemlja, i to javnost veoma dobro zna, baš kao i ova dva veseljaka.

Stoga ne biva ono što Radun hoće („Podobni ili nepodobni ili čiji si ti mali”, 12. jul), da se svi izjednačimo i da se svi oborimo u blato „plaćenih centara moći”. Otud je moj tekst i hteo da se razdvoji ono što rade, s jedne strane, političari, s druge plaćenici, koji spinuju i sistematski zagađuju javnu sferu, od onoga što rade pošteni i objektivni komentatori. Tamo gde nema podele na dobro i loše, na rad i nerad, na moral i nemoral, gde nema hijerarhije vrednosti imate opštu kaljugu.

E, svi ovi pomenuti ljudi su ne slučajno naučnici i to pre svega institutski radnici. Dakle pripadamo sloju naučnika koje još uvek plaća država za naučna istraživanja i stoga imamo povlašćeni položaj nezavisnosti koju nam garantuju Ustav i zakoni ove države. (Nekad su takav položaj imali i novinari...) Naravno, da bismo dotle došli, morali smo da doktoriramo, naučimo nekoliko jezika, objavimo neke knjige. Što je prilično teško. Lakše je ući u politiku ili još bolje postati „politički analitičar”. Pitajte, međutim, Cviju i Raduna od čega oni žive, gde su zaposleni, kojim su radom, kvalitetima i uspesima došli u pozicije koje imaju?

Cvija i Radun ne razlikuju državu od partijske politike. Kaže Cvija da ja „učestvujem” time što sam postavljen za direktora, a nesrećni Radun još eksplicitnije preti da, time što sam postavljen za direktora, valjda preuzimam obavezu da ne smem da kritikujem Vučića?! Ovu nečuvenu glupost može da izgovori samo „politički analitičar”, koji ne zna da postoji život i van politike i van služenja.

Dakle Institut za evropske studije državni je institut, kuća u kojoj radim dvadeset godina, čitav svoj radni vek, i u kojoj sam prošao sve naučne stepene do ovog poslednjeg. Ova kuća, koja postoji više od pola veka, baštini značajnu tradiciju, a i danas ima veoma vredne naučne rezultate. No zbog pohlepe jednog ministra, koji je hteo da nabaci posao bratu, zbog jednog bivšeg državnog sekretara, koji nije radio svoj posao, i zbog planova jedne grupe genija iz administracije, koji su hteli da ukinu Institut za evropske studije, kuća se, uprkos dobrim rezultatima, našla na udaru i zaprećeno joj je ukidanjem. Na predlog kolega iz kuće i uz podršku aktuelnog upravnog odbora, nakon javnog konkursa, preuzeo sam mesto direktora pre svega da bih se zajedno s njima izborio za očuvanje kuće u kojoj radimo.

Ova kuća i njeni zaposleni, osim osnovnih istraživanja, sarađuju sa bar desetak ministarstava, agencija i uprava, pomažući u kreiranju zakonskih predloga, politika u određenim oblastima i drugim poslovima koji su od nacionalnog interesa. No u isto vreme, naše tribine, skupovi i svi mi pojedinačno u javnim nastupima zadržavamo pravo da objektivno i kritički analiziramo i domaću politiku i nosioce vlasti. To nam je Ustavom i zakonom garantovano pravo, pa i obaveza, jer društvene nauke tome i služe. Dakle, i ljudi iz kuće i ja lično, nastavićemo da kritički posmatramo rad svih nosilaca javnih i državnih funkcija. To što sam direktor državnog naučnog instituta, mučeni Radune, ne znači da moram da prekinem da kritikujem premijera?! To mi je, druže, posao. Naime, ako on, za razliku od vas dvojice, to ne razume, onda smo u problemu i on i mi. Nauka i ovako ima dovoljno problema u Srbiji...

Da završimo s „patkicom”. Tribina IES je jedno od retkih mesta u Srbiji gde se kontinuirano naučno bavimo problemima obojenih revolucija, prevrata itd. Stoga ja sasvim zasnovano mogu da napišem da je patkica Sorosova ili Rokfelerova, da objasnim da je to ukupan deo američke strategije pripreme predsedničkih izbora, koja podrazumeva ili rezanje Vučićeve moći ili njegovu smenu, a da, u isto vreme, ostanem neutralan u partijskom sukobu između ove dve strane. Sve vlasti u Srbiji posle 2000. godine, zna to Cvija dobro, došle su uz američku podršku, posle nekog vremena s njima su počeli da ulaze u sukob, a onda bi zapadnjaci počeli da pripremaju nove favorite.

Pošto znam te mehanizme, i znam sve aktere uključene u proces i veliki broj ljudi u ovoj zemlji, želim da ostanem van toga što je politika danas. Hoću da pošteno radim svoj posao, da gradim i čuvam institucije, da služim svojoj državi i da ostanem van partijsko-tajkunsko-fondacijskih igara i tokova.

Da, druže Cvijo, moj stav je „Hvala, ne učestvujem!”, i kao što znaš, on je još uvek moguć.

Naučni savetnik u Institutu za evropske studije