Banke i striptiz

U nižim razredima jedne osnovne škole učitelj je propitivao đake šta su njihovi očevi po zanimanju. Moj tata je lekar, moj je vozač kamiona, a jedan mališa odgovori – gej striper. Nastao je muk, niko ništa nije rekao, ni pitao. Učitelj posle nasamo upita učenika – da li je stvarno tvoj tata to što si rekao. Ne – odgovori mališa – ali bolje mi je to da kažem nego da je bankar.

Ovaj vic jednom prilikom novinarima je ispričao upravo bankar, pokazujući tako da vrlo dobro zna koliko je njegovo zanimanje nepopularno. Nisu bez razloga bankari, ne samo kod nas, već i svuda u svetu, „na tapetu”.

Po visini zarada su u vrhu, a kad im ističu dobro plaćeni ugovori u stvarnost se spuštaju takozvanim zlatnim padobranom, što podrazumeva dodatne pare za odlazak iz banke. Zbog njihove neumerenosti i velikih kredita koje su davali problematičnim klijentima, svet je 2008. potonuo u još jednu ekonomsku krizu iz koja se slabašne ekonomije poput naše još davljenički spasavaju.

Duga je lista stvari zbog kojih se kod nas ljudi žale na banke. Privreda zbog visokih kamata, ali su građani koji su uzimali stambene kredite indeksirane u švajcarskim francima sigurno najglasniji, ali i najočajniji.

Njihovi predstavnici još su u šatorima ispred zgrade Vlade Srbije u Nemanjinoj. U dogovoru s turističkim agencijama poskupljuju naše turističke aranžmane za inostranstvo tako što aranžmane naplaćuju po skupljem kursu. Isključivo.

Provizije, naknade, kamate, održavanja računa, razna osiguranja, obrada zahteva za kredit, uprkos tome što se uredno plaća kamata iz koje bi taj trošak trebalo da bude finansiran... sve je to danak savremenom društvu.

Država je propisala da nema isplate zarada na ruke, već da svako ko je legalno zaposlen mora da ima tekući račun u banci. Eto bankama bar 3,5 miliona klijenata, koliko ima zvanično zaposlenih i penzionera.

Ako hoćeš da podigneš penziju stečenu u inostranstvu, za to banci moraš da platiš. Ako želiš da ti sin iz inostranstva pošalje novac, a to su one famozne doznake koje uredno knjiži Narodna banka, opet on to može da uradi samo preko banke, koja to, podrazumeva se, naplaćuje.

Može novac da se šalje i preko komšije, ali ne može se uvek čekati naš čovek koji putuje u zavičaj.

Banke nisu socijalne ustanove, kao što to nisu ni druga privredna društva, i otvorile su svoje šaltere s dozvolom države i za poslove koje zakon propisuje – da bi zaradile. Druga je stvar ukoliko one zarađuju na račun klijenta mimo zakona i dobrih poslovnih običaja.

Onda tu nije problem u njima, već u onome ko im je to dozvolio – a to je država. Činjenica je da se naša država kasno setila, i to tek 2011, da donese Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga i da zauvek u istoriju pošalje bankarske ugovore sa sitnim slovima i nepreciznim odredbama.