Narod plaća penale

Bez obzira na to što Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture uverava javnost da se ruski kredit realizuje bez ikakvih problema i da je od 800 miliona dolara namenjenih za obnovu železnice, ugovoreno 700 – to ne uliva nadu da će radovi biti okončani na vreme i da ćemo proći bez penala ili dodatnih plaćanja.

Za tri godine smo iz ovog zajma povukli samo petinu novca, ali smo se obavezali da ako ga ne iskoristimo do kraja 2017. – plaćaćemo penale. I to, ni manje ni više, nego jedan odsto godišnje na neiskorišćena sredstva, što je nepovoljno, ako se uzme u obzir da Evropskoj banci za obnovu i razvoj dajemo 0,25 do 0,5 procenata.

Ako nastavimo da gradimo ovim tempom i hipotetički pretpostavimo da srpsko i rusko ministarstvo ne dogovore nastavak aranžmana, kašnjenje u izgradnji i povlačenju novca poreske obveznike bi moglo da košta između pet i šest miliona dolara godišnje.

Na svu sreću, rok važenja ovog kredita najverovatnije će biti produžen do 2021. Kaznene penale možda ćemo izbeći, ali treba znati da svaki produžetak ugovora ima cenu. Uostalom i Miodrag Poledica, državni sekretar u Ministarstvu građevinarstva, potvrdio je da se krediti uvek produžavaju uz finansijske uslove koje dve strane dogovore.

To što je za njega „sasvim normalno da se kod tako velikih i zahtevnih projekata krediti produžavaju i da Srbija ima slične situacije i sa drugim kreditima koje realizuje” nije za utehu. Upravo zbog takvih izgovora država godišnje na penale u proseku potroši oko pet miliona evra, prema računici Fiskalnog saveta.

 Kako objasniti da je EPS 2014. iskeširao 1,5 miliona dolara zato što nije povukao polovinu novca iz kredita Kineske izvozne banke za „Kostolac B”? Šta reći što su iste te godine „Železnice Srbije” platile Evropskoj banci za obnovu i razvoj 3,5 miliona evra za nekorišćenje novca za nabavku vozova? Koga okriviti što smo platili milion dolara penala zbog kašnjenja na mostu Zemun–Borča?

Da li su nam možda Kinezi krivi, kao što sada lopticu prebacujemo ruskim železnicama – izvođaču radova, koji navodno ne može da završi posao do kraja 2017. Teško da neko može da poveruje da ruske železnice koje su sagradile hiljade kilometara pruga i premrežile Sibir ne mogu u roku da obnove barsku prugu, železnički Koridor 10, sagrade još jedan kolosek od Beograda do Pančeva ili savladaju tu „tako tešku” deonicu usred ravnice između Stare Pazove i Novog Sada.

Koliko god neslaganje postoji između bivših i sadašnjih ministara građevinarstva, izgleda da kada je o ovom problemu reč postoji kontinuitet.  Investicije se ne planiraju dobro. U posao se kreće bez projekata. Ceh za to plaćamo svi mi. Pet miliona evra, koje bacamo na kazne, sigurno možemo bolje da iskoristimo. Da sagradimo kilometar do kilometar i po auto-puta, pokrpimo rupe, sredimo dvadesetak kilometara lokalnih puteva…