Uzmi keš, ako smeš

Pošto sam se dobrovoljno odrekao svih bankarskih kartica, dok čekove već godinama odbijam da koristim, kao da su oružje za masovno uništenje, spremam se da konačno udarim na poslednje utvrđenje zelenaškog finansijskog poretka.

Naime, sve češće imam utisak da sam bez žute banke. Preostaje mi da se naoružam energetskim oklopom protiv gladi i siromaštva, što znači da izbacim bar jedan obrok dnevno i da se okrepljujem savskim biserom, popularnom česmovačom. Naravno, u nadi da i u vodovodu nisu poput mene, uveli mere štednje na hloru i ostalim hranljivim hemikalijama.

Ali, čak i da pozelenim kao žaba, udariću svom snagom na poslednji bastion mog finansijskog posrnuća. Probaću da se oslobodim dozvoljenog minusa, na koji se plaća kamata od koje bi i haračlije častile pićem celu kafanu.

Tako zelen sam zapravo idealna žrtva za zelenašenje, ali šta će mi ta stvorenja sa bejzbol palicama, kad sam već odavno zarobljen u lavirintu srpskog bankarskog sistema. Tako očerupan i bez zelembaća, pronalazim sve više istine u rečima legendarnog tupamarosa, bivšeg predsednika Urugvaja Hosea Muhike, koji je rekao da kriminalci nisu oni koji pljačkaju banke, već oni koji ih osnivaju.

Valjda je stari, dobri Hose, imao dovoljno vremena da razmisli o toj životnoj filozofiji tokom 13 godina koje je proveo u zatvorskom bunaru, kada su ga optužili da je izvodio oružane napade na finansijske institucije da bi sirotinji delio hleb.

I meni se čini da sam na dnu bunara, ali nemam revolucionarne bubice kao Muhika, jer je on za razliku od mene, koji živim od nedozvoljenog minusa, napravio nedozvoljeni plus bruto društvenog proizvoda, stvorivši južnoameričku Švajcarsku od svoje zemlje. Urugvajci imaju četiri i po puta više grla stoke od broja stanovnika.

U toj simbolici vidim način da se iščupam iz čeljusti dužničke bankarske nemani. Da radim kao marva na farmi globalnog kapitala.

Znam da ću posle ovog teksta dospeti na crnu listu sivih bankarskih činovnika, ali je tranziciona dijeta pokazala da je za zdravo telo i duh jednako važno osloboditi se ne samo viška hrane, već i preteranog konzumiranja finansijskih dobrih usluga. Ako vam se čini da predlažem da se vratimo slamaricama umesto sefovima za kojima, priča se, vlada sve veća potražnja, viknite vruće.

Možda bi bilo bolje da sam sebe zaključam u sef i progutam ključ, svaki put kada mi nude keš-kredite, refinansiranje postojećih zaduženja ili mnoge slične blagodeti koje ću iskusiti ako se ponovo i ponovo zadužim.

Svestan te zamke, smislio sam i novi slogan antibankarskog pokreta otpora:

– Uzmi keš, ako smeš!

Nekada nam se činilo da taj bleštavi svet turbo-kapitalizma samo čeka na nas, da pružimo ruke i zgrabimo taj bolji život, ali u ugovoru s novim dobom nismo čitali sitna slova. Pali smo ispod crte, pa sad živimo u nedozvoljenom minusu.