RH lice „evropskih vrednosti”

Prošli smo kroz mučno razdoblje pred otvaranje EU pregovaračkih poglavlja 23 i 24, kada nam je Hrvatska, više nego bahato i drsko, postavljala niz neosnovanih uslova. A i kada smo uspeli – ili makar mislimo da jesmo – da ih izbegnemo, te otvorimo pomenuta poglavlja, Hrvatska je nastavila da nas nipodaštava, tvrdeći da ih nećemo zatvoriti dok ne udovoljimo njenim hirovima. U toj zemlji će biti održani vanredni izbori, a u njoj ništa ne donosi više poena među biračima od antisrpske retorike. Stoga je Beograd, izgleda, ubeđen da se ipak radi o praznim pretnjama za hrvatsku unutrašnju upotrebu. Štaviše, kod nas se iskristalisalo uverenje da „ono što Hrvatska traži od Srbije nema podršku EU”, te se time i ne treba opterećivati. Da li je tako?

EU je ovih dana, u kontekstu pravljenja novog rasporeda predsedavanja Unijom do 2030. godine, odlučila da će Hrvatska imati tu ulogu u prvoj polovini 2020. To nije beznačajna pozicija. I te kako relevantnim Evropskim savetom (koji se sastoji od predsednika vlada i ministara spoljnih poslova svake od zemalja članica), predsedava zemlja koja u određenom periodu predsedava Unijom. Ona tako dobija priliku da definiše agendu Evropskog saveta, što je ozbiljan faktor moći. I, šta mislite kako će se Zagreb iz te pozicije odnositi prema nama? Nepristrasno? Prijateljski?

To ima dodatnu težinu jer će u doba hrvatskog predsedavanja odnosi Srbije sa EU biti u još delikatnijoj fazi nego sada. Teško da ćemo već tada ući u EU, kao što neki naši mediji spekulišu (sada ne ulazim u pitanje osnovanosti politike EU integracija), ali ćemo se verovatno približiti „kapijama” Unije. I tu će nas čekati Hrvatska, sa svojim dokazanim antisrpskim stavom. Da li je Brisel to prevideo kada je donosio odluku o razdoblju hrvatskog predsedavanja ili nam na vreme šalje poruku o tome šta nas čeka? A čeka nas Hrvatska sa svojim blokadama koje, navodno, Brisel ne podržava. Pa što onda ovakvom odlukom ohrabruje Zagreb da na njima istraje? Mogla je Hrvatska da predsedava EU i kasnije, kada se (ako je to Briselu uopšte i namera), naša golgota sa pridruživanjem Uniji završi. Neko će reći da to nije osnovano. Koješta. Kada se hoće, sve se može. Bar je EU dokazala da je, kada njenim vodećim „akcionarima” nešto odgovara, vrlo prilagodljiva.

Na kraju krajeva, i da se ne radi o odnosu prema Srbiji, valja se zapitati da li ima smisla da oni koji toliko pričaju o nekakvim visokoparnim, humanističkim „evropskim vrednostima”, odluče da pre nego što se uistinu „evropeizuje”, Hrvatska postane predsedavajuća zemlja EU? U toj državi vlast neskriveno koketira s neonacizmom (neoustaštvom), kolektivna prava najveće (srpske) manjine se brutalno gaze, a njeni pripadnici žive u sistematski stvorenoj atmosferi straha s ciljem njihove asimilacije, veličaju se ratni zločini iz nedavne prošlosti itd.

Da li je takva Hrvatska zaslužila da predstavlja EU? Baš kad sam hteo da kažem da je to više nego cinično, setio sam se odnosa Brisela prema ruskoj manjini u baltičkim zemljama, koja je već decenijama obespravljena a EU to mirno posmatra. Ako i možemo da shvatimo raskorak između lepih reči i mračnih dela u domenu geopolitike, drukčije stoje stvari sa unutrašnjom politikom. Van svoje teritorije, radi podrške realizaciji evroatlantskih interesa, dok se plasiraju visokoparne humanističke bajke, EU postupa u duhu neokolonijalnog ekspanzionizma. No, tako je radila i imperijalna Engleska, pa ipak se ne može negirati da je na unutrašnjem planu bila demokratski uzor svog doba. S druge strane, da li je to EU, koja i na tom polju toleriše mnogo toga što je u suprotnosti s vrednostima koje propoveda. Otuda, možda je Unija i zaslužila da joj, ovakva kakva jeste, Hrvatska bude izabrani eksponat u izlogu.

Politički analitičar