Gradištanac se neće predati „kinezu“

Veliko Gradište – Dobre domaćice, pogotovo one starijeg kova, sigurno su čule za gradištanac, pasulj koji se ukrčka očas posla, mek kao duša. Samo ime mu otkriva poreklo. Potiče iz Velikog Gradišta, gradića kraj Dunava u Braničevu, čija okolna sela imaju idealnu peščanu zemlju za uzgoj ovog pasulja. Vremenom je postao i zaštitni znak ovog kraja.

Danas, slavni gradištanac skoro da je istrebljen. Otkako se kukuruz, uz koji raste pasulj, više ne bere ručno, već mašinski, gradištanac je napustio polja u kojima se rodio i postao prava retkost. Njegovo mesto za srpskim stolom, gle apsurda, čak i u gradištanskom kraju, zauzeo je „kinez”, kako ovde zovu uvozni pasulj iz Kine. Da ironija bude veća – Srbi, pa i Gradištanci, danas kusaju čak i pasulj iz Azerbejdžana, Kazahstana, Tadžikistana.

To je potvrdila i upravo završena „Pasuljijada“ u Velikom Gradištu. U više od 130 kotlića na dunavskoj obali krčkalo se sve osim gradištanca. Da bi vratili svoj brend, makar na trpeze turista, kojih je sve više u Velikom Gradištu i Srebrnom jezeru, čelni ljudi opštine postavili su cilj da se odupru totalnoj modernizaciji proizvodnje koja je i pokosila čuveni pasulj.

Jedan od načina je „Pasuljijada“ na kojoj bi narednih godina trebalo da se kuva više gradištanca. – To nam je cilj. Da kroz ovu manifestaciju i neke stimulativne mere vratimo uzgoj tog pasulja. Teško ide, ali idemo u tom pravcu – kaže za „Politiku” Dragan Milić, prvi čovek Velikog Gradišta.

(Foto O. Milošević)

Vojnički kazan
Na tradicionalnoj „Pasuljijadi“ nezaobilazan je bio i čuveni vojnički kazan. Ukus pasulja skuvanog u njemu važi za neprevaziđen. Tajna navodno leži u količini. A njega je i ove godine bilo dosta, da se nahrane skoro svi posetioci manifestacije. Najvažnije, niko gladan nije ostao.

Na sreću, u nekim ovdašnjim selima održao se gradištanac, ali uglavnom za kućne potrebe. Milić i njegovi saradnici odlučili su da ta domaćinstva, kao i druge zainteresovane poljoprivrednike, motivišu da uvećaju proizvodnju. Jer, teška je to rabota. Gaji se posebnom metodom, bere se ručno, a bez prskanja u današnje vreme i prinos je pod znakom pitanja.

Novac su, kažu u opštini, već obezbedili za tu svrhu. Gradištanac zbog načina uzgoja i branja mora imati minimum duplu cenu od ovih „belosvetskih” koji se uvoze. Po kilogramu minimum 360 dinara. Pao je i prvi dogovor sa budućim uzgajivačima, a jedan od njih je i sveštenik iz sela Desine koji čuva autohtonu sortu u svojoj organskoj bašti.– Ako obezbedimo plasman i damo odgovarajuću cenu za taj trud i muku, mogli bismo imati dovoljne količine da zadovoljimo barem turističku ponudu. Hoćemo da brendiramo gradištanac. Biće u specijalnom, jutenom pakovanju, kao suvenir, deo turističke ponude Velikog Gradišta – otkriva nam Slađan Marković, zamenik predsednika opštine.

Tako će, nekada nadaleko čuveni pasulj, postati i suvenir. Ali, ne samo to. Gradištanci se nadaju i postepenom povratku svog imenjaka na srpske trpeze. Jedanaesta po redu „Pasuljijada“ – takmičenje u kuvanju pasulja, deo je strategije. Već na narednoj manifestaciji trebalo bi, umesto „kineza“ da zamiriše gradištanac. Osim specifičnog ukusa, hvale se u ovom kraju, njihov pasulj ima i neodoljiv miris. Zato očekuju da će namamiti još više turista na obale Dunava i Srebrnog jezera. Ali i da vrati staru slavu Velikog Gradišta.