Градиштанац се неће предати „кинезу“

Велико Градиште – Добре домаћице, поготово оне старијег кова, сигурно су чуле за градиштанац, пасуљ који се укрчка очас посла, мек као душа. Само име му открива порекло. Потиче из Великог Градишта, градића крај Дунава у Браничеву, чија околна села имају идеалну пешчану земљу за узгој овог пасуља. Временом је постао и заштитни знак овог краја.

Данас, славни градиштанац скоро да је истребљен. Откако се кукуруз, уз који расте пасуљ, више не бере ручно, већ машински, градиштанац је напустио поља у којима се родио и постао права реткост. Његово место за српским столом, гле апсурда, чак и у градиштанском крају, заузео је „кинез”, како овде зову увозни пасуљ из Кине. Да иронија буде већа – Срби, па и Градиштанци, данас кусају чак и пасуљ из Азербејџана, Казахстана, Таџикистана.

То је потврдила и управо завршена „Пасуљијада“ у Великом Градишту. У више од 130 котлића на дунавској обали крчкало се све осим градиштанца. Да би вратили свој бренд, макар на трпезе туриста, којих је све више у Великом Градишту и Сребрном језеру, челни људи општине поставили су циљ да се одупру тоталној модернизацији производње која је и покосила чувени пасуљ.

Један од начина је „Пасуљијада“ на којој би наредних година требало да се кува више градиштанца. – То нам је циљ. Да кроз ову манифестацију и неке стимулативне мере вратимо узгој тог пасуља. Тешко иде, али идемо у том правцу – каже за „Политику” Драган Милић, први човек Великог Градишта.

(Фото О. Милошевић)

Војнички казан
На традиционалној „Пасуљијади“ незаобилазан је био и чувени војнички казан. Укус пасуља скуваног у њему важи за непревазиђен. Тајна наводно лежи у количини. А њега је и ове године било доста, да се нахране скоро сви посетиоци манифестације. Најважније, нико гладан није остао.

На срећу, у неким овдашњим селима одржао се градиштанац, али углавном за кућне потребе. Милић и његови сарадници одлучили су да та домаћинства, као и друге заинтересоване пољопривреднике, мотивишу да увећају производњу. Јер, тешка је то работа. Гаји се посебном методом, бере се ручно, а без прскања у данашње време и принос је под знаком питања.

Новац су, кажу у општини, већ обезбедили за ту сврху. Градиштанац због начина узгоја и брања мора имати минимум дуплу цену од ових „белосветских” који се увозе. По килограму минимум 360 динара. Пао је и први договор са будућим узгајивачима, а један од њих је и свештеник из села Десине који чува аутохтону сорту у својој органској башти.– Ако обезбедимо пласман и дамо одговарајућу цену за тај труд и муку, могли бисмо имати довољне количине да задовољимо барем туристичку понуду. Хоћемо да брендирамо градиштанац. Биће у специјалном, јутеном паковању, као сувенир, део туристичке понуде Великог Градишта – открива нам Слађан Марковић, заменик председника општине.

Тако ће, некада надалеко чувени пасуљ, постати и сувенир. Али, не само то. Градиштанци се надају и постепеном повратку свог имењака на српске трпезе. Једанаеста по реду „Пасуљијада“ – такмичење у кувању пасуља, део је стратегије. Већ на наредној манифестацији требало би, уместо „кинеза“ да замирише градиштанац. Осим специфичног укуса, хвале се у овом крају, њихов пасуљ има и неодољив мирис. Зато очекују да ће намамити још више туриста на обале Дунава и Сребрног језера. Али и да врати стару славу Великог Градишта.