Vučić izbegao raspeće iz Laktaša

Referendum u Republici Srpskoj raspalio je političke strasti preteći miru u Bosni i Hercegovini, odnosima Beograda i Sarajeva, ali i regionu koji se sukobom Srbije i Hrvatske vraća u opasna vremena.

Rešenost predsednika RS Milorada Dodika da 25. septembra raspiše plebiscit o ustanovljavanju Dana RS je na mnogim adresama dočekana kao pokušaj direktnog osporavanja autoriteta Ustavnog suda BiH, čije su odluke po Dejtonskom sporazumu konačne i obavezujuće.

Sud je zaključio da je obeležavanje 9. januara 1992. – kada je deo srpskih poslanika u skupštini tadašnje BiH, bez saglasnosti Bošnjaka i Hrvata, proglasio „teritorijalno razgraničenje” od druga dva naroda – neustavno jer se time krše prava Hrvata i Bošnjaka kao pripadnika naroda koji su takođe konstitutivni u Republici Srpskoj.

Nema sumnje da 9. januar 1992. kod mnogih izaziva mučninu jer su oni koji su tada proglašavali Srpsku narednih godina dirigovali nekim od najvećih ratnih zločina u Evropi nakon Drugog svetskog rata. Slavljenje tog datuma je udar na suživot.

Dodikova namera da po svaku cenu ospori autoritet centralne vlasti konfliktno se suprotstavlja želji Bošnjaka da očuvaju jedinstvenu BiH jer strahuju da bi Beograd i Zagreb, uz Dodikovu podršku, mogli da obnove miloševićevsko-tuđmanovske apetite o podeli.

„Republika Srpska je država, BiH je ništa”, kaže Dodik. Složiću se da BiH ni dve decenije posle Dejtona nije funkcionalna država, ali se barem nije raspala. U njen suverenitet i teritorijalni integritet kunu se međunarodna zajednica, Beograd i Zagreb, kao garanti Dejtona, ali ne i Dodik, koji ignorisanjem Ustavnog suda BiH, ugrožava vladavinu prava i ustavnopravni poredak.

„Samo jedna iskra može da zapali regiju”, izjavio je srpski premijer Aleksandar Vučić posle sastanka s američkim potpredsednikom Džozefom Bajdenom. Da li je referendum ta iskra? Zapaljivi potencijal je tu.

Lider Srpske ima plan: ako stvari ne idu u skladu s onim što očekuje, njegova stranka je aprila prošle godine najavila da će 2018. biti održan referendum o „samostalnosti” – otcepljenu Srpske.

Otuda rezonsko pitanje da li je septembarski referendum samo test za budućnost. Uvod u raspad BiH, čiji scenario ne može da se napiše u rashlađenom kabinetu. Ili možda Dodik misli da će Srpska iz BiH otići kao Krim iz Ukrajine? Ko mu to garantuje? Njegov prijatelj Vladimir Putin?

Bošnjački lideri podneli su zahtev Ustavnom sudu BiH o donošenju privremene mere u „smislu osporavanja održavanja referenduma”. Bakir Izetbegović, i bošnjački funkcioneri u vlasti Republike Srpske, traži intervenciju međunarodne zajednice i zabranu referenduma.

„Država nema cenu, ništa nam nije svetije od mira, ali i iznad toga postoje sloboda i neke druge stvari”, poručuje Izetbegović. Razumni političari bi ove reči čitali kao upozorenje. Ostrašćeni kao pretnju.

Dodik se u značajnom delu međunarodne zajednice označava kao rušitelj dejtonske Bosne mada ono što ne poštuje na nivou države BiH, traži u okvirima Srpske. Zapretio je načelniku opštine Srebrenica, koji se protivi referendumu. Kao odgovor je dobio novo lansiranje ideje o izdvajanju Srebrenice iz RS, formiranju neke vrste distrikta.

Referendum tako otvara i pitanje Srebrenice, više nego delikatno zbog senzibiliteta koji je ovo mesto steklo ratnom tragedijom. Možda bi i neke druge opštine krenule tim putem. Možda bi se stiglo do entiteta – a to je nov rat.

Zapad od partnera u regionu očekuje da se to spreči. Pre svega od Srbije, pa je tako Dodik, svojom kalkulantskom nepopustljivošću Beogradu, preko Drine još jednom isporučio vruć krompir. Srpski premijer ponovo je na raspeću sklepanom u Laktašima.

Vučić ne bi da bude Slobodan Milošević, koji je zavodio sankcije Radovanu Karadžiću, ali ne bi i da rizikuje ozbiljniji konflikt sa Dodikom jer se sukob, po nekoj uvrnutoj logici, tumači kao „napuštanje” Srba u RS.

S druge strane, u skladu s obećanjima o „dobrosusedstvu i regionalnoj bezbednosti i saradnji”, Vučić ne bi da odustane od politike pomirenja i normalizacije u regionu, za koju dobija pohvale sa svih strana.

Beograd pokušava da se drži neutralno, u startu čak naoko ravnodušno. Tomislav Nikolić, takođe, ne bi da se meša u „unutrašnje stvari” Srpske, ali situacija se toliko zakuvala da su, posle hitnog susreta predsednika i premijera, u Beograd hitno pozvani politički lideri Srpske.

Šta su mogli da kažu? Jasno je da Dodik hoće referendum. Ne odustaje ni ukoliko ga visoki predstavnik Valentin Incko zabrani. Tamošnja opozicija nema snagu u parlamentu da referendum spreči, a nije mogla da glasa protiv „jedinstva srpskih stranaka” jer bi je Dodik odmah proglasio za „izdajničku” uoči lokalnih izbora u oktobru.

Srpski premijer očekuje da konsultacije daju odgovor na enigmu: „Kako izvući najmanju štetu, a najveću korist za naše građane i naš narod?” Rekao bih da je u datim okolnostima reč „šteta” ključna jer ona predstavlja posredno priznanje da od referenduma štete mogu da imaju i Republika Srpska i Srbija i odnosi u regionu.

Vučić prima signale iz sveta da bi trebalo da utiče na Dodika. Na Dodika? Nije lako. Kada je Veće za implementaciju mira u BiH, uz izdvojeno mišljenje Rusije, pozvalo da se referendum ne održi, Dodik je u svom osionom stilu rekao da mu „ne pada na pamet” da se bavi porukom – jer je dobio unuku.

Vučić sada kaže da njemu nije data mogućnost da iznese svoje mišljenje i da su svi u BiH doneli odluke za koje smatraju da su u njihovom najboljem interesu i da su za njih sami odgovorni. Ko je Vučiću branio da – javno – iznese svoj stav?

Može Srbija da bude „zabrinuta” zbog dešavanja, ali to nije nikakva „aktivna uloga” o kojoj govore u Beogradu. Vučić zbog sebe mora da se izjasni: da li referendum podržava ili ne. Mora da obavesti javnost i da prestane da se krije iza „neutralnosti”. Da kaže kako je savetovao Dodika i da precizira kakve bi bile „štete”.

Srbija ne sme da bude talac Dodikovih projekata. Situacija je suviše ozbiljna da bi bila prepuštena nagađanjima. Bilo bi to dobro za sve. Čak i za Dodika iako on to ne vidi.