Učitelj kao treći roditelj

Projekcija je nesvesni psihološki mehanizam kojim iskrivljujemo stvarnost. Kada nam neka nova draž iz spoljašnjeg sveta liči na neku draž iz prošlosti, tada naš um istovremeno obrađuje informacije i iz sadašnjosti i iz prošlosti.

Ako je nekoga nekada ranije napao pas, on kada kasnije u životu vidi drugog psa, doživljava strah koji je nastao u susretu sa prvim psom. U tom smislu su naše nesvesne asocijacije „po sličnosti” jedan od prvih, i zbog toga, nedovoljno razvijenih oblika učenja.

Pojava projektovanja najbolje je opisana u odnosu psihoterapeuta i klijenta. Kada klijent nesvesno projektuje na terapeuta, pripisujući mu namere ili stavove neke druge osobe iz klijentove prošlosti, ta vrsta projekcije je nazvana transfer ili prenos.

Ovaj transfer može biti pozitivan, kada se terapeutu pripisuju pozitivne osobine, ili negativan, kada mu se pripisuju negativne osobine i namere za koje u stvarnosti nije dao povod.

S druge strane, smatra se idealnim kada terapeut ne projektuje na klijenta. Od terapeuta kao profesionalca se očekuje da bude „što objektivniji” (jer se njegova subjektivnost u proceni ne može isključiti), tako da su njegove projekcije nepoželjne.

Transfer postoji i u drugim trajnijim profesionalnim odnosima u kojima je jedna strana u ulozi profesionalca, a druga u ulozi klijenta. To može biti odnos trenera i sportiste, bilo kog učitelja i njegovog učenika, nadređenog i podređenog.

Za đake prvake je tipično da projektuju lik učiteljice ili svoj odnos sa roditeljima. Iako svesno znaju da je učitelj novi tip autoriteta, oni nastavljaju da nesvesno projektuju. S druge strane su učitelji koji takođe, više ili manje, projektuju na učenika, bilo pozitivno bilo negativno.

Učiteljeve pozitivne projekcije na učenika nisu tako štetne kao negativne. Uloga „učiteljevog ljubimca” nastaje bilo zato što je dete posebno simpatično, bilo zbog toga što je učitelj impresioniran roditeljima, bilo što liči na neko drugo dete sa kojim je učitelj imao veoma pozitivno iskustvo. Osim što učitelj popušta takvom detetu, takav odnos kvari sliku o učitelju kod drugih učenika.

Kako su deca u prvim razredima u veoma osetljivoj fazi formiranja, njima je za pravilan emotivni razvoj potrebno da se osećaju prihvaćeno od učitelja, da su sigurna i zaštićena.

Ponekad kod odraslih koji dolaze na psihoterapiju otkrivamo da su negativne učiteljeve projekcije ostavile trajne negativne posledice i nakon prelaska u više razrede.

Nisu retka deca koja su u više razrede prešla sa pogrešnim zaključkom da nisu dovoljno pametna, da su nesposobna i lenja, da su za nešto netalentovana.

Svaki put kada neko dete doživi kao nesimpatično, učitelj verovatno projektuje. Kada učitelj razlikuje dete od detetovih postupaka, tada može da ga prihvati, iako osuđuje neki postupak.