​Sistemska greška

Srpska policija se, posle zatišja, proteklih dana koordinisano obrušila na narko-dilere, silovatelje, korumpirane policajce, pljačkaše i na još desetine drugih prestupnika. U akcijama kodnih  imena „Cunami” i „Ciklon” na teritoriji više gradova iza rešetaka se našlo stotinak kriminalaca, dok se za mnogima traga. Pao je i „zemunski Eskobar”, pomagala je i nemačka policija, pomagali su i mediji.

Ne ulazeći u to da li je alarm uključen da bi se suzbile priče i istraživanja o lošem stanju u policiji, ili je to uobičajeni finiš dužeg praćenja i otkrivanja kriminalnih grupa, tokom akcija zaplenjeni su kokain vredan više od 20 miliona evra, heroin, marihuana, otkrivene su laboratorije za proizvodnju droge i oduzeto oružje, municija i novac. Ministar policije je objasnio da je akcija sprovedena „u saradnji sa nadležnim tužilaštvima, u cilju pojačanih mera i aktivnosti u sprečavanju i suzbijanju krivičnih dela iz oblasti opšteg i organizovanog kriminala, kao što su teško ubistvo u pokušaju, ubistvo, ubistvo u pokušaju, teška krađa, silovanje, nasilničko ponašanje, ugrožavanje sigurnosti, neovlašćeno držanje oružja i eksplozivnih materija, proizvodnja i krijumčarenje narkotika, krijumčarenje ljudi, nedozvoljene polne radnje”...

Dakle, dugačak spisak krivičnih dela, dugačak spisak kriminalaca dobro znanih policiji.

Imajući u vidu težnju i interes društva u borbi protiv kriminala, građanima ne preostaje drugo osim da pozdrave ovakve akcije i zažele da ih je više, da su češće i uspešne. Uostalom i EU, u okviru otvaranja poglavlja 23, od Srbije traži da osnaži represivne mere u borbi protiv kriminala i korupcije i da efikasnije primenjuje zakone.

Ali nekoliko dana kasnije, posle onih obaveznih 48 sati policijskog zadržavanja, po već prepoznatljivim i znanim mehanizmima u praksi, tek samo pokoji od uhapšenih ostaje u pritvoru jer sudovi većinu, nakon aktivnosti policije i tužilaštva, puštaju da se brane sa slobode.

I tu dolazimo do suštine problema, tačnije do sistemske greške. Počinju ili se ponavljaju međusobna optuživanja, prebacuje se odgovornost s jedne strane na drugu. Policajci tvrde da su dobro obavili posao, priveli vinovnike, sakupili i predali materijalne i druge dokaze, obezbedili svedoke, a sudovi, s druge strane, da su mnogi dokazi klimavi, da optužni predlozi nisu valjani i potkrepljeni, pa im zato ne preostaje drugo nego da ta lica puste da se brane sa slobode. Ali i da su pretrpani predmetima a zatvori pritvorenicima. I tako u praksi, uz vešte advokate, zaplašivanje svedoka i negiranje svega što im se stavlja na teret, eto na pomolu maratonskih i neefikasnih procesa, blagih kazni ispod zakonskog minimuma, pa i suđenja gde pravo i pravda nisu na prvom mestu. Onda ih narod vidi kako slobodno i kao pauni šetaju i bave se istim „poslom”. Zato narod ima pravo da zaključuje, na primer, da mnogo grešaka razara sistem.