Kako je Vesli Klark postao kosovski rudar

Uporedo sa kosovskim ratnim planovima generala NATO-a Veslija Klarka, izgleda da su nastajali i poslovni planovi o iskorišćavanju rudnog bogatstva naše južne pokrajine. Tako se Klark, iz uniforme američkog generala sa četiri zvezdice, preko noći presvukao u američko-kosovskog japija i osnovao kompaniju „Enviditi”. Upravo ova kanadska firma čeka zeleno svetlo kosovske skupštine za ispitivanje trećine teritorije Kosova u potrazi za ugljem.

Parlamentarni odbor za ekonomski razvoj Kosova trebalo bi ove nedelje da odluči da li će odobriti Klarkovu poslovnu ponudu. Sednica odbora bila je zakazana za prošlu sredu, ali je odložena zbog nedostatka kvoruma, a kosovska vlada aminovala je ovaj posao na sednici održanoj 25. avgusta.

Ukoliko „Enviditi” dobije zeleno svetlo da traga za ugljem, prema važećim kosovskim zakonima, ta kompanija može steći ekskluzivno pravo za eksploataciju rude, izvestio je OCCRP (Projekat za izveštavanje o organizovanom kriminalu i korupciji).

Zahtev za ovu dozvolu Klark je čekao od 2012. godine, ali u tom periodu kosovska skupština nije čekala – usvojila je izmene zakonskih odredbi o rudarstvu. A nova pravila omogućila su da ovaj posao bude obavljen bez raspisivanja tendera. Plan generala i njegove kompanije jeste da od uglja proizvodi sintetičku naftu, i to dva miliona litara dnevno. Ova nafta može se koristiti i za startovanje ratnih aviona, a Klarkova kompanija je, navodno, zainteresovana i za izgradnju termoelektrane. Firma „Enviditi“ ponudila je kosovskoj vladi trećinu prihoda od iskopanog uglja.  

Istovremeno, kosovska opozicija oštro kritikuje povlašćeni položaj generalove kompanije kao i netransparentnost ovog posla, kojim se, izgleda, nagrađuje Klarkov entyzijazam da se odvoji Kosovo od Srbije. 

Analitičar Obrad Kesić ističe da se zapravo čeka pogodan momenat za verifikaciju ugovora sa „Enviditijem“. Čak i najglasniji kritičari, ukoliko osvoje vlast, sigurno bi podržali biznis-planove američkog generala sa četiri zvezdice. Prema mišljenju našeg sagovornika, čeka se trenutak da pažnja kosovske javnosti bude usmerena potpuno na drugu stranu kako bi posao o eksploataciji rudnih bogatstava bio završen u tišini. 

Kesić podseća da je nekadašnja državna sekretarka SAD Madlen Olbrajt imala ekskluzivne ugovore sa kosovskom vladom vezane za energetiku, ali je svetska javnost burno reagovala kada je pre četiri godine kompanija „Olbrajt kapital menadžment” (ACM), koja je u vlasništvu Madlen Olbrajt, aplicirala za kupovinu 75 odsto preduzeća Pošta i telekomunikacije Kosova (PTK). ACM našao se među pet preduzeća koja su zadovoljila uslove tendera, a Olbrajtova sigurno nije slučajno dobila ideju da posluje na Kosovu, samo četiri godine nakon što je aktivno zagovarala međunarodno priznanje ove paradržave. Zbog navodnog pritiska javnosti, ACM je odustao od ovog posla.

Iako se malo zna o kosovskim poslovima državne sekretarke Bila Klintona, svetski mediji su izveštavali u više navrata da Olbrajtova znatno ulaže u infrastrukturu Kosova, a najviše u izgradnju puteva. Poslove joj navodno vodi nekadašnji zamenik šefa Unmika na Kosovu Džon Kovi. Veruje se da je usko povezana sa nekoliko građevinskih preduzeća koju vode braća Hašima Tačija, ali i da sarađuje sa moćnom američkom građevinskom kompanijom „Behtel”. Ova firma je, zajedno sa turskim preduzećem „Enka”, gradila auto-put Priština–Tirana. Gradnja je završena 2013. godine, a kosovska vlast nikada nije objavila ugovor sa izvođačem radova, što rađa sumnje da je ovaj posao debelo preplaćen.

Sličan scenario sa „Behtelom“ odigrao se i u susednoj Hrvatskoj koja je još 1999. godine izgradnju puta Bosiljevo – Sveti Rok pretplatila čak za 297 miliona dolara. Ovaj posao pravdan je potrebom da se poboljšaju odnosi sa SAD, a Franjo Tuđman je 1998. potpisao ekskluzivni ugovor sa Amerikancima o izgradnji auto-puteva kroz ovu zemlju. Ova moćna porodična firma imala je podršku američke vlade prilikom obnove razrušene infrastrukture nakon bombardovanja Iraka.

Obrad Kesić podseća da je reč o jednom od najmoćnijih građevinskih konzorcijuma, poput kompanije KBR koja je izgradila raketnu bazu u Rumuniji, ali i glavnu vojnu američku bazu na KiM, kamp Bondstil. Član Upravnog odbora KBR-a je nekadašnji potpredsednik Amerike Dik Čejni, a sumnja se da su u ugovorima koje je ova firma potpisivala sa američkom vladom proneverene velike pare.

Na Zapadu je, kako kaže naš sagovornik, sasvim uobičajeno da političari i visoki vojni funkcioneri nakon penzionisanja zaplivaju u poslovnim vodama. Posebno ako su u tim vodama prethodno izazvali velike talase.

– Budući da se svi veliki poslovi završavaju preko veze, najveće svetske korporacije vole da u upravnim odborima imaju nekadašnjeg kongresmena. Tako da penzionisanje državnim službenicima otvara vrata za sticanje miliona. Mnogi od njih otvaraju sopstvene firme, a neki lobiraju za interese određenih država. Recimo, Albanija je angažovala jednog od bivših američkih sekretara za bezbednost koji je dovodio američke biznismene u ovu zemlju – ističe Kesić dodajući da je posebno sumnjivo delovanje fondacija Bila Klintona i Džordža Buša.

Na samoproklamovanoj nezavisnosti Kosova profitirao je i nekadašnji britanski premijer Toni Bler koji je posle toga postao savetnik albanskog premijera Edija Rame. Bler je zgrnuo pravo bogatstvo nakon odlaska iz Dauning strita, a prema pisanju „Fajnenšel tajmsa”, njegovo bogatstvo procenjuje se na 170 miliona dolara. On se prošle godine u nekoliko navrata sastajao i sa Aleksandrom Vučićem zbog planirane reorganizacije kabineta, a njegov angažman plaćali su Ujedinjeni Arapski Emirati.

Veliku poslovnu karijeru ostvario je nekadašnji nemački kancelar Gerhard Šreder koji je 2006. godine, po završetku mandata, angažovan u „Rotšild grupi” kao savetnik za poslovanje u istočnoj Evropi, Rusiji, Turskoj i Kini. Nakon toga postao je najveći akcionar i predsednik Upravnog odbora švajcarske kompanije „Nord strim”, osnovane radi upravljanja ruskim gasovodom „Severni tok”. Takođe, bio je predsednik Upravnog odbora  izdavačke kuće „Ringijer – Aksel Špringer” koja posluje i u Srbiji i izdavač je dnevnika „Blic”, „Alo” i nedeljnika „Nin”. Još je bolji primer nekadašnjeg direktora CIA Dejvida Petreusa, komandanta američkih trupa u Iraku, koji sada upravlja američkim investicionim fondom KKR, vlasnikom SBB-a i TV N1.

Svoje sposobnosti dobro je unovčio i Robert Gelbard, nekada specijalni Klintonov izaslanik za Balkan, a danas vlasnik konsultantske firme „Vašington global partners“, koji se, navodno, bavio energetskim lobiranjem na Balkanu. U arhivama se može naći da je u drugoj polovini devedesetih godina nekadašnji britanski ministar Daglas Herd, kao potpredsednik kompanije „Natvest markets”, učestvovao u sumnjivom pokušaju da se privatizuje „Telekom”.

Balkan verovatno još dugo neće preuzeti navike zapadnih demokratija, ali naši lideri svakako hoće.  Nakon izbornog poraza Boris Tadić je, pre tri godine, izabran za člana međunarodnog savetodavnog borda Unikredit grupe, dok je nekadašnji hrvatski premijer Zoran Milanović već dobio titulu pomoćnika direktora u Evropskoj banci za obnovu i razvoj. Milanović je nakon kraha na poslednjim izborima najavio da se povlači iz politike i da namerava „zaraditi neki novac“. Kaže da još nema ideju kako, ali sigurno će ga inspirisati biografije iskusnijih i bogatijih kolega.