Uručene nagrade Zadužbine Branko Ćopić

U Salonu Kluba Srpske akademije nauka i umetnosti uručene su nagrade Zadužbine Branko Ćopić. Upravni odbor Zadužbine, u sastavu: akademik Svetozar Koljević (predsednik), akademik Milosav Tešić (potpredsednik), akademik Matija Bećković, akademik Dušan Kovačević i akademik Nada Milošević Đorđević razmotrio je više značajnih književnih ostvarenja objavljenih u 2015. godini.

Odbor je odlučio da se Zadužbinina nagrada za prozu dodeli Dejanu Tiago Stankoviću za roman „Estoril” (u izdanju „Geopoetike” iz Beograda), a da se Zadužbinina nagrada za najbolje pesničko ostvarenje dodeli Miću Cvijetiću za zbirku pesama „Svet i kuća” (u izdanju Srpske književne zadruge iz Beograda).

U romanu „Estoril”, utemeljenom u imaginativnoj projekciji detaljnih istraživanja, kaže se u obrazloženju, Dejan Tiago Stanković obrađuje susrete izuzetno različitih ljudi iz raznih krajeva sveta u veoma specifičnom i politički neutralnom portugalskom kontekstu u vreme Drugog svetskog rata. Ti susreti zbivaju se u hotelu „Estoril”, koji je bio stecište mnogih stranih došljaka i špijunsko gnezdo mnogih obaveštajnih službi.

U zbirci pesama „Svet i kuća” Mićo Cvijetić priziva rane devedesete godine 20. veka, kad se „zemlja u krvi raspadala”, kao i ponešto od onog u tom rasulu što je pesnik izgubio – od svog „bibliotečkog vrta” do poslednje cigarete i sna o povratku. Dok se rastaje sa gradom u plamenu u kome nestaju njegov dom i „jedna besudna zemlja”, pesniku ostaje samo da „premerava dno tamnih čaša” i luta od „mišje rupe” do „sigurne kuće” na „blagoslovenoj periferiji”.

U svojoj besedi Matija Bećković je podsetio na delo akademika Svetozara Koljevića. Nagrada je trebalo da bude uručena 16. juna, ali je svečanost odložena zbog iznenadne smrti akademika Koljevića. Njegovo slovo o romanu Dejana Tiaga Stankovića, napisano neposredno pre smrti, pročitala je akademik Nada Milošević Đorđević.

U romanu „Estoril”, zapisao je Koljević, dobili smo novu varijantu obrade „internacionalne teme”. Knjiga ima naglašena obeležja istorijskog romana. To je roman u kome je reč o portugalskim starosedeocima u susretima s izbeglicama, emigrantima i ljudima kojima je Portugalija samo usputna stanica u bekstvu u neku drugu zemlju.

Za razliku od kriminalističkih romana u kojima, po pravilu, postoji zaplet i rasplet u kojem sve na kraju postaje jasno, u romanu „Estoril” sve ostaje do kraja pod znacima kojekakvih upitnika, često uronjenih u igre humorističkog ili ironičnog podteksta.

Uz žaljenje što nije imao priliku da upozna Svetozara Koljevića, i uz napomenu da mu je ovo prvo javno priznanje, Dejan Tiago Stanković je rekao da je Branko Ćopić njegov omiljeni pripovedač iz detinjstva, da je iz njegovih knjiga naučio da čita i da je njegovim pričama verovao.

Zbirka pesama Mića Cvijetića „Svet i kuća”, koju čini sedam ciklusa, istakao je akademik Milosav Tešić, plod je estetski pročišćenog pesničkog iskustva: ništa u njoj nije ishitreno rečeno, a ono što je rečeno, to je stvarno doživljeno i ostalo da se s mukom i dalje preživljava.

Tragični sadržaji ovih Cvijetićevih pesama, opevani zrelim pesničkim iskazom, lišeni su bilo kakve patetike ili želje da ikoga ganu: oni pevaju sami od sebe i za sebe, saopštavajući se mirno i pomireno, često u skladnoj naraciji, koja teče bez neravnina.

Nagrada ga je obradovala, rekao je Mićo Cvijetić, iz najmanje dva razloga: prvo što je u nju, kao prepoznatljiv amblem, ugrađeno ime Branka Ćopića, velikana srpske književnosti i jezika, a drugo što su odluku o priznanju donela visokocenjena imena naše naučne i književne misli koje, ponaosob, ničim nije zadužio, a neke čak i ne poznaje lično.

Ovo je izgovorio jer zna da se mnoga priznanja, pa i književna, često svode na vraćanje dugova, što godinama prati, i izbliza, i iz daleka.