U toku su treći ili četvrti svetski rat

50. BITEF

„Jašući oblak” je nova predstava libanskog reditelja i performera Rabija Mruea, a biće izvedena kao deseta premijera ovogodišnjeg jubilarnog Bitefa večeras u 21.30 na sceni „Raša Plaović” Narodnog pozorišta u Beogradu.

 Rabi Mrue kao umetnik, glumac i reditelj u svom radu spaja vizuelne umetnosti, performans i pozorište, konstantno tragajući za novim i svevremenim vezama između različitih elemenata i jezika u formama pozorišnog istraživanja. Mrue je veoma cenjen i na svetskim pozorišnim festivalima često prisutan umetnik koji živi na relaciji Bejrut–Berlin.

Predstava „Jašući oblak” zasniva se na ličnom iskustvu vašeg brata Jasera iz perioda posle libanskog građanskog rata. O kakvom iskustvu je reč? Šta je u fokusu vaše predstave u kojoj je glavni protagonista ujedno Jaser?

Reč je o nečemu što je moj brat zaista doživeo, ne posle, već tokom rata 1987. godine, a predstava se fokusira na ideji prezentacije, ponovnog čitanja, govoreći u teatrološkom smislu. Ona svakako mora da postoji da bi se prikazala određena situacija, opisala lokacija, a ja sam se poigravao mojim bratom, uslovno rečeno. Jaser na sceni igra ulogu lika koji nosi isto ime kao on. Njegove priče podsećaju istovremeno jedne na drugu i u nekim trenucima reč je o interpersonaciji, a u nekim ne. Kompleksan je odnos između glumca i lika koji Jaser igra. U nekom trenutku on čak igra i ulogu publike, posmatrajući samog sebe iz njihove perspektive, a posebno se bavim njegovim odnosom prema jeziku jer je zbog povrede imao amneziju i jedno vreme nije mogao ni da govori, ni da piše. Zapravo počeo je posle toga od nule. A za mene je jezik veoma važan. Sposobnost govora, naravno, čini nas drugačijim od životinja. Kroz igru reči koju nosi jezik, čovek je u stanju da formuliše apstraktne ideje koristeći metafore i postavljajući pitanja, čak i govoreći u poetskoj formi o svojim iskustvima.

Koju scensku formu ste koristili da dočarate Jaserovo iskustvo, a da ne zvuči patetično?

Odnos Jasera i lika je kompleksan, nekada jasan, nekada ne. Trudim se uvek da se publika oseti distancirano od priče, iako je reč o veoma emotivnim porukama, ali nastojim da emocije ne blokiraju posmatrača sprečavajući ga da zaista razmišljao o onome što gleda. Ne uzburkavam publiku nesavladivim emocijama zbog kojih bi plakali ili osećali veliko sažaljenje ili bi se identifikovali s glavnim likom. Pokušavam da u toj identifikaciji publike sa pričom i likovima omogućim postojanje prostora u kojem čak i glumac dok je na sceni može da se posveti sebi. Uvek uključujem humor u predstavu. Jako je važno da čovek ima slobodu da o svojim idejama nesputano razmišlja, posebno u regionu iz kojeg mi dolazimo, odnosno iz arapskog sveta.

Važite za reditelja putnika. Živite na relaciji Bejrut–Berlin. Kako gledate na nove pozorišne tendencije u svetu. Koje teme, ideje, događaji najviše zaokupljaju pažnju umetnika?

Teško je odgovoriti na to pitanje. Bavio sam se svojom predstavom i nisam imao mnogo vremena da sagledam šta se sve dešava u pozorišnom svetu. Za mene su pozorište i umetnost mesta na kojima se postavljaju pitanja, iako se možda ne dobijaju odgovori. Bitno je umetnost ne koristiti u političke, ali ni u ideološke, niti marketinške svrhe. Niko nikome ne bi trebalo da sudi, intelektualni rad nastupa posle predstave i taj proces treba da bude otvoren. I to mislim da je važno.

Kako gledate na nove svetske tokove i aktuelne događaje koji zaokupljaju pažnju svetskih medija i javnosti?

Ako čitate vesti, jasno se vidi da nasilje eskalira, da bujaju rat i ubistva. To svakako jeste svetski rat, mada ne znam koji po redu: treći ili četvrti... Nije ni bitno jer se velike sile već izvesno vreme sukobljavaju u Siriji. Katastrofa se dešava, ali niko ne želi da reši problem. Pogrešno je koristiti teritoriju te zemlje za obavljanje prljavog posla, bez brige o sirijskom narodu. Slično se, mada u drugačijem obimu, desilo oko građanskog rata u Libanu. Sve su to ratovi za koje niko ne zna kako će se završiti. Ovaj rat je rat drugih, ali je zbog svega što sam rekao i naš. Bez obzira na našu poziciju, svako mora da preuzme ličnu odgovornost. O njoj treba misliti kako bi se svi potrudili da razmisle o tome šta mogu da urade da se ovo zaustavi.