У току су трећи или четврти светски рат

50. БИТЕФ

„Јашући облак” је нова представа либанског редитеља и перформера Рабија Мруеа, а биће изведена као десета премијера овогодишњег јубиларног Битефа вечерас у 21.30 на сцени „Раша Плаовић” Народног позоришта у Београду.

 Раби Мруе као уметник, глумац и редитељ у свом раду спаја визуелне уметности, перформанс и позориште, константно трагајући за новим и свевременим везама између различитих елемената и језика у формама позоришног истраживања. Мруе је веома цењен и на светским позоришним фестивалима често присутан уметник који живи на релацији Бејрут–Берлин.

Представа „Јашући облак” заснива се на личном искуству вашег брата Јасера из периода после либанског грађанског рата. О каквом искуству је реч? Шта је у фокусу ваше представе у којој је главни протагониста уједно Јасер?

Реч је о нечему што је мој брат заиста доживео, не после, већ током рата 1987. године, а представа се фокусира на идеји презентације, поновног читања, говорећи у театролошком смислу. Она свакако мора да постоји да би се приказала одређена ситуација, описала локација, а ја сам се поигравао мојим братом, условно речено. Јасер на сцени игра улогу лика који носи исто име као он. Његове приче подсећају истовремено једне на другу и у неким тренуцима реч је о интерперсонацији, а у неким не. Комплексан је однос између глумца и лика који Јасер игра. У неком тренутку он чак игра и улогу публике, посматрајући самог себе из њихове перспективе, а посебно се бавим његовим односом према језику јер је због повреде имао амнезију и једно време није могао ни да говори, ни да пише. Заправо почео је после тога од нуле. А за мене је језик веома важан. Способност говора, наравно, чини нас другачијим од животиња. Кроз игру речи коју носи језик, човек је у стању да формулише апстрактне идеје користећи метафоре и постављајући питања, чак и говорећи у поетској форми о својим искуствима.

Коју сценску форму сте користили да дочарате Јасерово искуство, а да не звучи патетично?

Однос Јасера и лика је комплексан, некада јасан, некада не. Трудим се увек да се публика осети дистанцирано од приче, иако је реч о веома емотивним порукама, али настојим да емоције не блокирају посматрача спречавајући га да заиста размишљао о ономе што гледа. Не узбуркавам публику несавладивим емоцијама због којих би плакали или осећали велико сажаљење или би се идентификовали с главним ликом. Покушавам да у тој идентификацији публике са причом и ликовима омогућим постојање простора у којем чак и глумац док је на сцени може да се посвети себи. Увек укључујем хумор у представу. Јако је важно да човек има слободу да о својим идејама неспутано размишља, посебно у региону из којег ми долазимо, односно из арапског света.

Важите за редитеља путника. Живите на релацији Бејрут–Берлин. Како гледате на нове позоришне тенденције у свету. Које теме, идеје, догађаји највише заокупљају пажњу уметникa?

Тешко је одговорити на то питање. Бавио сам се својом представом и нисам имао много времена да сагледам шта се све дешава у позоришном свету. За мене су позориште и уметност места на којима се постављају питања, иако се можда не добијају одговори. Битно је уметност не користити у политичке, али ни у идеолошке, нити маркетиншке сврхе. Нико никоме не би требало да суди, интелектуални рад наступа после представе и тај процес треба да буде отворен. И то мислим да је важно.

Како гледате на нове светске токове и актуелне догађаје који заокупљају пажњу светских медија и јавности?

Ако читате вести, јасно се види да насиље ескалира, да бујају рат и убиства. То свакако јесте светски рат, мада не знам који по реду: трећи или четврти... Није ни битно јер се велике силе већ извесно време сукобљавају у Сирији. Катастрофа се дешава, али нико не жели да реши проблем. Погрешно је користити територију те земље за обављање прљавог посла, без бриге о сиријском народу. Слично се, мада у другачијем обиму, десило око грађанског рата у Либану. Све су то ратови за које нико не зна како ће се завршити. Овај рат је рат других, али је због свега што сам рекао и наш. Без обзира на нашу позицију, свако мора да преузме личну одговорност. О њој треба мислити како би се сви потрудили да размисле о томе шта могу да ураде да се ово заустави.