Metropoliten se pretplatio na moj glas

On je naš bariton svetskog glasa, voli Verdija i sa njim je stekao internacionalnu slavu. Metropoliten opera iz Njujorka zauzima značajno mesto u njegovom životu, ali i ostale velike svetske scene. Ko voli operu zna da je reč o Željku Lučiću (1968), Zrenjanincu, poteklom iz radničke, a ne muzičke porodice, koji uprkos velikom uspehu živi normalno. Nekada je radio kao otpravnik vozova i voleo je svoj posao, ali ga je muzika odvela na drugu stranu. Kao mladić pevao je u horu „Josif Marinković”, pod upravom Slobodana Bursaća. Solo pevanje učio je prvo kod prof. Doroteje Spasić, a potom je rad sa pedagogom Biserkom Cvejić bio presudan. Iz Srbije je otišao pre skoro dve decenije u Frankfurt, sa suprugom i dvoje male dece. U tamošnjoj operi je postao miljenik publike, a danas je rado viđen na najznačajnijim scenama. Željko Lučić u svetu slavnih, koji ga okružuje, živi povučeno, ne druži se sa ljudima sa kojima radi i ne daje često intervjue, nema svog pi-ara, ni veb sajt.

Novi angažmani vas očekuju. Mogu li da nagađam da je među njima gotovo sigurno Metropoliten?

Izgleda da se Metropoliten pretplatio na moje pevanje, tamo sam redovan u smislu da svake godine na toj sceni pevam četiri do pet meseci, uglavnom Verdija. Ove sezone će se dogoditi izuzetak, prvi put ću nastupiti u operi „Salome” Riharda Štrausa, koja meni možda i nije prijemčiva jer nemam afiniteta prema nemačkom repertoaru. Ali, ne žalim se. Sve se brzo, suviše brzo dogodilo oko „Salome”.

U svetu muzike danas je brzina imperativ, produkcije se spremaju munjevito i lako se prelazi na sledeću, novu predstavu. Kako tu dinamiku podnosite?

Ne trudim se da se uklopim u trend brzog, jer mi to ne odgovara. Ali, na žalost, danas od umetnosti nije mnogo ostalo i sve se pretvorilo u biznis. Novac je postao merilo. Kvalitet kao da nije na prvom mestu, ne znaju se prioriteti i šta je važno. Stvari se odvijaju tako da sam danas u Frankfurtu, sutra u Beču, prekosutra u Tokiju, a to nije dobro za pevanje, za moj organizam, u celini nije dobro. Zato se trudim da tamo gde radim ostanem duže vreme. I da napravim pauzu između dva gostovanja. Međutim, desi se i meni da uskočim u neke projekte, na dva do tri dana.

Šta vas u tom slučaju vodi kroz vašu umetnost?

I dalje je to moj entuzijazam sa kojim koračam kroz posao koji volim. Imam ga zato što sam od samog početka pristupio operi kao nečem uzvišenom. Tako sam i vaspitavan kod prof. Biserke Cvejić. Uz to, uvažavam sve svoje kolege, naročito stariju generaciju.

Znači li to da vas Metropoliten opera i veliki novac ipak nisu promenili?

Nisu. Na sreću. Mada malo oklevam sa odgovorom (smeh). Na putu sam da se pokvarim, ali ipak neću, trudim se.

Kako se trudite? Oko vas su veliki umetnici, radite u značajnim predstavama...

Moguće je ostati imun na sve to tako što za mene opera ne postoji onog trenutka kad izađem iz pozorišta. Ne razgovaram ni sa kim o uspesima, aplauzima, kako sam i da li sam dobro pevao, da li je bilo ovacija... Još gore što može da se desi jeste da pričam o kolegama. To izbegavam. Vodim normalan porodični život, živim sa suprugom i dva sina u Frankfurtu, gde trenutno spremam „Falstafa”. Lepo mi je u porodici, često se smejemo. Zato kad se okrenem poslu, profesionalac sam sto odsto, ali samo na sceni. Posle sam običan čovek koji ide na pijacu i kuva ručak. Eto, do polovine novembra sam u Nemačkoj, potom ću pevati na sceni Metropolitena u operi „Salome”, u decembru i januaru u „Nabuku” i „Rigoletu”. Posle me očekuje Cirih sa „Otelom”, Drezden i Pariz sa „Rigoletom” i London opet sa „Otelom”.

A kad dođe leto?

Tada idem u Zrenjanin gde se konačno opustim. Mi Banaćani kažemo da volimo da se kerimo, to znači da volimo da se pokažemo, u smislu da se veselimo i da čašćavamo društvo. Volim to da radim oduvek, a pogotovu sad.

Prošlog leta ste, ako se ne varam, učestvovali u dobrotvornoj akciji koju su vaši Zrenjaninci preduzeli?

Jesam, bio je to dobrotvorni koncert za obnovu kuće Mihajla Pupina. Rado se odazivam tim akcijama, novac je prikupljen i kućica Pupinova je gotova.

Čini se da nije lako biti stalno na putu i mnogo raditi?

Da ne radim ovaj posao verujte ne bih toliko putovao. Volim miran život, običan, staložen.

Gde vidite sebe za desetak godina?

Planiram da se bavim ovim poslom i ostaću i dalje u Nemačkoj. U suštini ne pravim velike planove. Verdi je tu i dalje i ne sanjam o drugim kompozitorima. Zapravo, ja sam čovek koji je ostvario sve svoje snove.

Da li vas još nešto fascinira u vašem poslu? Šta ste naučili od umetnika sa kojima ste radili i da li vam je neko od njih postao prijatelj?

Da napravimo odmah razliku između druga i prijatelja. Sa ljudima sa kojima radim sam samo drugar i posle proba idem dalje. Na početku karijere sam sa svim što sam tada doživeo bio fasciniran. Dolazim iz drugačijeg miljea, iz radničke familije u kojoj niko nije imao veze sa muzikom, osim što sam sa roditeljima kao mali pevao narodne pesme. Naravno, među starom generacijom sam pronašao inspirativne ljude poput Džejmsa Livajna, dirigenta sa kojim sam radio „Magbeta” u Metropolitenu, a sad nam predstoji „Nabuko”. Tu je i Karlo Franči koji ima 93 godine i danas diriguje. Fasciniraju me ljudi iz te generacije. Sve što je moderno i ovovremensko slabo deluje na mene.

U Njujorku ste svojevremeno nastupali i sa Beogradskom filharmonijom. Kakve utiske o tome nosite?

Bilo je odlično. Tamo negde daleko od domovine skupili su se talentovani ljudi i predstavili svoju zemlju na najbolji način. Bilo mi je lepo i sasvim drugačije nego sa svim ostalim orkestrima sa kojima sam ikada radio.