Klinceze i prinčevi

Koliko savremeni roditelji pripremaju decu za stvarni odrasli život?

Često se može čuti da je najvažnije i sasvim dovoljno decu voleti, pa da će ona izrasti u zdrave i zadovoljne odrasle osobe. Roditelji se trude da, bez obzira na svoje stvarne materijalne mogućnosti, detinjstvo svoje dece učine dostojnim svojih malih prinčeva i princeza. Detinjstvo tako postaje bajka u kojoj dete stalno ima doživljaj da je prihvaćeno, voljeno i srećno. Zbog imperativa stalno srećnog deteta, roditelji brzo odustaju od svih svojih zahteva koji kod deteta izazivaju neprijatnost, bilo da su ga terali na nešto bilo da su mu nešto zabranjivali.

Mnoge psihoanalitičke studije su pokazale da nesrećno detinjstvo ostavlja značajne negativne posledice na odraslu osobu: neuroze, depresiju, sklonosti ka samoubistvu. Pokazalo se da detinjstvo bitno obeležava čoveka, da je dete, kao što je Frojd rekao, otac čoveka.

Kada su odrasle generacije dece koje su vaspitane u skladu s ideologijom srećnog detinjstva, pokazalo se da iako jeste tačno da nesrećno detinjstvo ostavlja negativne posledice, nije sasvim tačno da srećno detinjstvo dovodi do razvoja mentalno zdravih i zadovoljnih odraslih. Generacije koje su vaspitane tako što je vaspitanje izjednačeno s pružanjem ljubavi, nisu izrasle u funkcionalne i odgovorne odrasle. Ispostavilo se da ove generacije na ovaj ili onaj način odbijaju da odrastu i preuzmu odgovornost za svoje živote.

Kako deca gledaju na svoje roditelje koji se odriču i žrtvuju kako bi im detinjstvo učinili udobnim? Iz njihove perspektive odraslost je dosadna, puna obaveza i briga, bez zabave. Njima izgleda kao da od princeze očekujemo da odrastanjem postane pepeljuga.

Umesto da pripremaju decu za samostalnost, da ih pored pružene ljubavi disciplinuju, da ih uče korisnim navikama i da ih ograničavaju u rizičnim i negativnim ponašanjima, roditelji koji su prihvatili ideologiju srećnog detinjstva, ugađaju deci razmazivši ih ili ih preterano zaštićuju.

Kada tako vaspitana deca odrastu, ona nemaju one karakteristike ličnosti i one veštine koje su potrebne za odgovoran, samostalan život unutar socijalno prihvatljivih okvira. Iako imaju najbolje namere, roditelji koji stalno prezaštićuju u stvarnosti decu čine nesposobnim i preosetljivim na razne negativne situacije. Prezaštićeno dete izrasta u osobu koja nije razvila svoje sposobnosti i koja u mnogim aspektima ostaje zavisna od svojih roditelja ili koja ovu zavisnost pretvara u zavisnost od partnera.

Model vaspitanja koji ga svodi samo na pokazivanje ljubavi treba prepoznati kao štetan, i treba ga zameniti modelom u kojem pored pokazivanja ljubavi roditelj disciplinuje i deluje kao trener za stvarni život.