Zbogom predrasudo, dobrodošla ljubavi

Reč koja nas je uvredila u srcu je zauvek/ od našeg bola dok ne potamni/ kao oštrica sekire je/ zabodena u stenu... – peva onim svojim magičnim glasom Josipa Lisac stihove pesme, što ju je prema tekstu Vesne Parun obradio pisac i scenarista Ante Tomić, a muziku komponovao Makedonac Duke Bojadžiev, da bi se sa njom milozvučno završio i zaokružio film „Ustav Republike Hrvatske” Rajka Grlića.

Da, te uvredljive reči kao posledice svakojakih predrasuda tako se olako izgovaraju sa namerom da povrede, da zabole, ujedu. Da te unize kroz mržnju i netrpeljivost. Da te umanje i na ništa svedu. Da te izbrišu sa spiska stanara. Da te oteraju, da ubiju čoveka u tebi. Čoveka koga zapravo ne poznaju niti žele da upoznaju da bi o njemu sudili.

I počne tako od tih gnusobnih reči što se prošire u zlokobne rečenice, stignu i u usta zvanične politike, a onda su pesnica u glavu, nož pod grlo ili metak u prsa već suviše blizu...

Reč koja nikoga ne vređa je ljubav. Ljubav prema čoveku kao ljudskom biću, bez obzira na to koliki mu je broj tih adekvatnih krvnih zrnaca od kojih je „sklopljen”, koliko je „čistokrvan”  i kakav mu je hromozomski raspored. I o tome, uostalom, kazuje izvanredan novi Grlićev film, prilično hrabro filmsko delo u kojem se sve vrste predrasuda na aktuelnoj hrvatskoj sceni razbijaju na paramparčad i to tako što se iracionalna mržnja pobeđuje ljubavlju.

Upoznaj prvo bližnjeg svog da bi video možeš li da ga zavoliš. Ako ne možeš da voliš, onda bar poštuj Ustav sopstvene zemlje koji ti jasno kaže šta ti je zabranjeno činiti. Negde na ovoj platformi, naravno ne ovako ogoljeno i uprošćeno, Ante Tomić i Rajko Grlić grade svoju delikatnu humanističko-metaforičnu priču koja u prvi plan stavlja empatiju i suštinsko razumevanje. Zajedno su, a prema knjizi Anta Tomića, tako dobro napisali taj scenario. Ali, tako to biva kada se spoji pamet i iskustvo, kada tačno znaš šta hoćeš da kažeš i kada tačno znaš kako to da kažeš.

Ništa u ovoj filmskoj priči nije otprilike, jasno je da iza svega stoji istraživanje, provera. Nema u toj priči improvizacije. Zato su svi likovi tako dobro napisani, zaokruženi, njihovi karakteri filigranski precizno određeni i utemeljeni. I zato je glumcima samo moglo da bude milina da se s likovima srode.

S kakvom se finoćom i preciznošću gradi ta ljudska drama sa primesama humora, datog u onoj meri koliko je potrebno da sva gorčina lakše sklizne niz grlo. Kako je izazovno posmatrati i svedočiti sa kakvom je nenametljivom snagom Grlić kao reditelj do kraja bez greške sproveo svoj unapred visoko pozicionirani estetski koncept ovog nimalo naivnog filma. Filma graciozne režije, svesno jednostavne, jer je sam filmski sadržaj dovoljno kompleksan i dubok i besprekorno sročen.

U takvom sadržaju bivstvuje i ugodno se oseća glumačka četvorka koja je napravila prava glumačka remek-dela. Nebojša Glogovac u maestralno odigranoj ulozi transvestita. Ustaškog sina i homoseksualca. Profesora istorije Vjekoslava Kralja, krajnjeg desničara što danju decu uči o „45 godina velikosrpskog, komunističkog terora”, a noću oblači ženske haljine i kao krajnje ženstvena i graciocna Katarina bolno tuguje nad smrću svoje najveće ljubavi, nad tragično preminulim čelistom Bobom...

Glogovcu u istom prostoru, kao majstor minimalizma pridružen Božidar Smiljanić, u ulozi Vjekovog oca, ostarelog ustaše na samrtnoj postelji iznad koje stoje i Pavelićeva slika i katolički krst...

Vanserijski gabaritni glumac (i reditelj) Dejan Aćimović, grubijanske spoljašnosti a srca velikog k'o autobus, u ulozi Anta Samardžića Vjekovog komšije, policajca– Srbina što mu učenje novog hrvatskog Ustava slabo ide u veliku glavu...

Opet nestvarno moćna Ksenija Marinković sada u ulozi voljene Antine žene Maje Samardžić, provereno čistokrvne Hrvatice, medicinske sestre što će sticajem raznih okolnosti i uz pomoć prirođene žensko-manipulativne lukavosti spojiti muža sa Vjekom...

A njih sve zajedno će Grlić međusobno dobro upoznati, sudbinski uvezati i baciti u međusobni zagrljaj ljubavi. Onaj u kojem nema psovanja „pedersko-udbaško-židovsko-komunističko-četničko-partizanskih” majki, niti više potrebe za prebrojavanjem čisto hrvatskih krvnih zrnaca...

Sveukupnom atmosferom filma, čija je radnja smeštena u dva stana jedne zagrebačke zgrade, dominira taj fascinantni kontrast između tame životnog prostora, natrpanog knjigama i najfinijim tkaninama za ženske haljine, tog duboko tužnog i nesrećnog intelektualca transvestita i samrtne beline sobe njegovog umirućeg ustaškog oca (veliki su tu i doprinosi snimatelja Branka Linta, scenografkinje Željke Burić i kostimografa Lea Kulaša). Tu je i taj snažni emotivni naboj nezaboravnog zvuka čela. I još mnogo toga što Grlićev film „Ustav Republike Hrvatske” čini toliko vrednim.

Mene je ovaj film, što bi rekli klinci, „oduvao”. Vas možda neće ali će, sigurna sam, u vama probuditi čoveka. I zato ga vredi gledati. Kada to budete uradili moći ćete da se zajedno sa mnom zamislite i nad činjenicom da je na slobodi još uvek ostao onaj manijak što po gradu „truje pse”. A moći ćete i da se zapitate: „Ma kome li će zaista na kraju pripasti onaj klero-ustaški stan?”. Grlić je kraj ostavio otvoren i zato mu poručujem: „Čekam nastavak”.