Poezija beznađa

Građa Čehovljevih likova je poput Šekspirovih, sazdana je od protivurečnosti, polje je sudara dobrog i lošeg, razdraganog i tužnog, komičnog i tragičnog. Njihovi svetovi su našli verodostojan izraz u predstavi „Ivanov”, nastaloj prema prvoj izvedenoj Čehovljevoj drami  (1887), u režiji i adaptaciji Tatjane Mandić Rigonat.

Scena predstavlja neku vrstu muzeja, centralni prostor igre je omeđen ogradom, kao da je reč o muzejskoj postavci, gde su smešteni komadi stilizovanog nameštaja. U pozadini je fiksiran ogroman ram za sliku iza kojeg su muzičari i glumci koji povremeno izlaze na scenu (scenograf Branko Hojnik). Utvrđenje prostora kao muzeja shvatamo simbolički, u vezi sa replikom Lebedeva: „Čini mi se kao da živim u muzeju retkosti: gledam i ništa ne razumem.” Taj muzej retkosti je nedokučiv ljudski život, naša krhka osećajnost, duše na vetrometini, izložene i čuvane u muzeju koji nas podstiče da nađemo sebe, kroz odraze drugih.

Metaforičnost tog uokvirujućeg scenskog rama za žive slike se naročito izazovno koristi u razrešenju, sa smrću Ane Petrovne. U tački napuštanja ovog sveta, ona se oblači u belu haljinu, i odlazi na scenu iza rama gde ostaje do kraja, poput anđela koji posmatra turobnu ljudsku tragediju odozgo, ostajući večiti svedok lomljenja krhkih ljudskih duša.

Naglašen muzejski duh oblikuje i atmosferu igre, njenu ceremonijalnost, spiritualnost, u tonu sa Čehovoljevim snažnim poetskim svetovima slojevitih ljudskih osećanja, spleta melanholije i umrtvljenosti, ali i njihove komičke protivteže, razigrane veselosti očajnika. Na sceni je tako vrlo porozna granica između tragedije i farse, jedna se često pretapa u drugu, na primer, u prizoru pripreme za venčanje Ivanova i Saše, gde Lebedev, Sašin otac, u napetim dramskim momentima otkazivanja venčanja, drmusa Ivanova koji karikaturalno mlatara glavom, kao da je lutka. To obezbeđuje komičko rasterećenje, znači da svaki mrak ima komičko naličje koje se ceri, razvodnjavajući tamu.

Čehovljevu višeslojnost značenja na sceni otelotvoruju izvanredni glumci. Nikola Ristanovski kao Ivanov je doneo specifično, markantno scensko prisustvo, nežno i grčevito, ogledalo njegovog unutrašnjeg haosa, hamletovske introspektivnosti, potištenosti i razarujuće nesigurnosti. Nada Šargin je standardno kvalitetna i ubedljiva u ulozi Ane Petrovne, slomljene bolešću i ljubomorom, ali i dalje odlučne u očuvanju životnog elana. Posebno sugestivna i eksplozivno otvorena je Hana Selimović kao Saša, prava (naivna) žena vođena romantičarskom idejom o aktivnoj ljubavi koja će spasiti Ivanova, izvući ga iz davljeničkog koprcanja u bari potištenosti.

Vanja Milačić je praktičnija, samouverenija i čvršća Babakina, čiji se karakter odražava i u kostimu. U njenom slučaju je generalno funkcionalan kostim Bojane Nikitović posebno raskošan, čak i sa blagim komičkim značenjima, zbog upadljive kitnjavosti, na primer natakarenog perja na glavi. Komičke izdahe donose pomalo karikaturalni Predrag Ejdus (Šabeljski) koji na scenu upada sa trubicom, povremeno se klati se na dečjem drvenom konjiću, a začinjen je i drečavo crvenim cipelama, zatim izuzetni Branko Vidaković (Lebedev), kao i takođe predano živahan Nikola Vujović (Borkin). Oni komikom podižu sumoran pogled na svet, mada često sa gorkom oštrinom, jednim veselim pesimizmom. Tipična je u tom smislu brilijantna replika Lebedeva: „Kakav je moj pogled na svet? Sedim i svakog trenutka čekam kad ću da lipšem. To je moj pogled na svet.” Čehovljevu galeriju potrošenih i  zakrpljenih ljudskih duša upotpunjuju Branka Petrić (Avdotja), Nenad Stojmenović (doktor Ljvov), Danijela Ugrenović (Zinaida), Bojan Krivokapić (Kosih).

Muzika kompozitorke Irene Popović upečatljivo prati duh starine, bojeći ga jače setom (muzičari Nikola Dragović, Ivan Mirković, Nemanja Bubalo). Gledaoci sa tri strane okružuju izvođače, sede na stolicama postavljenim na sceni, u odsustvu standardnije teatarske odvojenosti glumaca i publike. To je svrsishodan izbor koji pojačava gledaočev doživljaj, što je u ovom slučaju posebno važno, imajući u vidu rediteljski fokus na delikatnoj osećajnosti igre, esenciji Čehovljeve dramske poezije beznađa.