Srpski jezik između nemara i namere

Govorili ste svojevremeno i o političkom govoru i političkim metaforama. Na koji način politički diskurs ulazi u naše izražavanje i kako utiče na našu svest?
Oni koji se stalno izlažu medijskoj kontaminaciji, a nisu razvili neki odbrambeni mehanizam da se toga zla bar donekle sačuvaju, budući možda još i skloni podražavanju onoga što trenutno preovlađuje, postaju žrtve ciljanog oblikovanja javnog mnjenja, koje manje ili više svesno ili nesvesno prihvataju. Oni tako usvajaju i jezik političke korektnosti i aktuelnog političkog novogovora, pogotovu ako im to može malo pomoći da napreduju u karijeri i ako se ne ustručavaju da se i na taj način predstave kao savremeni, ma šta to značilo. 
Izlaz bi, ukratko, bio u tome da pazimo šta slušamo, kako govorimo i kako pišemo. Korisno je ne izlagati se štetnom ozračenju političkog diskursa više nego što je potrebno da se dobiju glavne informacije i čitati dobre pisce. Nažalost, danas se sve više gleda i sluša televizija, a sve manje se čita. Pismenost je u izvesnom povlačenju i to je, izgleda, planetarna pojava, nadam se – privremeno. Književni jezik nije, naravno, samo jezik književnosti, ali u jezgru dobrog književnog jezika morao bi ostati jezik najboljih pisaca, mada književni jezik mora obuhvatati i jezik naučnika, publicista i stručnjaka različitih usmerenja, uključujući oblasti politike i medija, iako se sve ono što se tamo kaže i objavi ne sme uzimati za jezički obrazac kojem treba težiti. U dobrom književnom jeziku funkcionalnost ne sme biti ispred lepote izraza, oličene u jeziku najboljih pisaca, koji treba da poseduje elastičnu stabilnost književnojezičke norme i koji mora biti s razumnom merom otvoren za promene kao i za dodire sa drugim jezicima i kulturama, ali koji se ne sme prepustiti stihijskom razvoju.
Ljudi sa osećanjem nacionalne iskorenjenosti rado preteruju s upotrebom stranih reči, a ljudi kojima imponuje ulično ponašanje pišu uličnim jezikom. Tzv. demokratizacija jezika često se svodi na njegovu vulgarizaciju, što uostalom važi i za „demokratizaciju“ u mnogim drugim oblastima. Ali problem nije samo u stihijskom unošenju u srpski jezik mnogih stranih reči koje su nepotrebne (jer ima, naravno, i onih koje su potrebne), niti u nepotrebnoj upotrebi slenga i vulgarizama gde tome nije mesto, nego je problem i u sve izraženijoj politizaciji jezika, u pokušajima da se gramatika savremenog srpskog jezika promeni i uskladi s pravilima nove srpske političke korektnosti, npr. preterivanje s rodnom ravnopravnošću na novom talasu radikalnog feminizma, veštački neologizmi tipa akademkinja, primarijuskinja, inženjerka, arhitektkinja, hirurškinja i sl.  Socijalne femininative koji spontano ulaze u jezik treba, razume se, prihvatiti i odrediti im stilsku vrednost i sferu upotrebe, ali menjanja jezika na silu i veštačkog stvaranja nove gramatičke kategorije, toga nije bilo ni u izrazito autoritarnim društvima. 

Prvi kod nas napisali ste „Normativnu gramatiku”. Kako ste došli do toga da napišete gramatiku sa idejom da ona bude normativna i šta je za vas normativnost: strogo razdvajanje pravilnog od nepravilnog – ili normativnost ne mora da bude tako „stroga”? 
Na inicijativu Odbora za standardizaciju srpskog jezika nastala je cela biblioteka normativističke literature o srpskom jeziku pa je stoga bilo očekivano da bude napisana i normativna gramatika, čega smo se poduhvatili akademik Ivan Klajn i ja. U uvodu u Normativnu gramatiku srpskog jezika izložena je koncepcija književnojezičke norme na kojoj, po našem mišljenju, može i treba da se razvija lingvistička normativistika, što potvrđuje i istorija razvoja mnogih književnih jezika i njihove norme. Ta koncepcija, razume se, može biti predmet rasprave, razvijanja, dograđivanja ili argumentovanog osporavanja. Ovde se, u formi intervjua, ona ne može podrobno izložiti. 
Sasvim kratko rečeno, jedna od najvažnijih odlika svake civilizacije jeste uređenost: grada, države, prava pa i pismenosti, za koju je karakterističan sistem – prvo običaja, a zatim propisa kako se u kojim prilikama govori i piše. Kodifikacija upotrebe jezika u celoj državi i šire, gde god postoji isti narod, ima ima integrativnu funkciju, jer doprinosi osećanju svih ljudi u toj zajednici da su članovi iste društvene celine, a doprinosi i kvalitetu sporazumevanja, jer svi u njoj imaju jezik koji im je zajednički (književni jezik) nezavisno od njihovih lokalnih dijalekata i govora, pa čak i od granica kojima neki narod može biti izdeljen. Književnojezička norma mora biti istovremeno i s merom elastična i stabilna. Ona je predmet stalnog poboljšavanja i dograđivanja ili, naprotiv, pokušaja razgrađivanja. Od stabilnosti književnojezičke norme umnogome zavisi stabilnost ukupnih kulturnih prilika u zemlji, a od stabilnosti kulturnih prilika umnogome zavisi stabilnost društva u celini. Književnojezička norma zavisi od svih govornika nekog jezika: i od onih koji je argumentovano preporučuju, i od onih koje je učvršćuju i šire, i od onih koji je primenjuju u svom svakodnevnom usmenom i pismenom izražavanju. Treba negovati svest o značaju odgovornog odnosa prema jeziku, ali i svest o načinima na koje možemo negovati svoj jezik, a jedan od njih je poštovanje njegove književnojezičke norme.
Čvrstina normativne preporuke zavisi od konkretne pojave o kojoj je reč (npr. ispravno je samo sa sestrom, a nikada s sestrom), a tamo gde se dopuštaju različiti oblici, oni se mogu razlikovati stepenom normativne prihvatljivosti (npr. ispravno je i Čehov kod Srba i Čehov u Srba, ali se prvo preporučuje kao običnije, a drugo se dopušta kao gramatički arhaizam). Ta gramatika je nova (ne samo među gramatikama srpskog jezika), pre svega po tome što u njoj norma koja se preporučuje nije data samo u obliku opisa i objašnjenja pojedinih gramatičkih pojava, nego i u vidu velikog broja izričitih normativnih preporuka s različitim stepenom kategoričnosti u zavisnosti od toga na šta se odnose. 
Međutim, iako je, razume se, važno da govorimo gramatički ispravno, poštujući na taj način normu srpskog književnog jezika, ne sme se gubiti iz vida da postoji i jedna druga vrsta ispravnosti. Ona je u tome da se klonimo iskušenja bilo kakve zloupotrebe jezika – obmanjivanja, laganja, vređanja, ogovaranja, laskanja i sl. Dakle, pored književnojezičke norme postoji i etička norma upotrebe jezika. Ona je danas ugrožena možda i više nego ona prva, a nije manje važna.

Veliku pažnju javnosti izazvala je vaša knjiga „Srpski između velikih i malih jezika”. Kako srpski jezik vidite među ovim jezicima? 
Svaki čovek svoj maternji jezik doživljava kao najveći i za njega najznačajniji (ili bi tako trebalo da bude) jer mu je on u osnovi identiteta, deo je njegove ličnosti, povezuje ga sa precima, savremenicima i potomcima, njime živi kao što diše, na njemu se najbolje, najlepše i najpotpunije izražava. Ali jezici mogu biti veliki, srednji ili mali i prema drugim merilima kao što su – broj ljudi koji nekim jezikom govore, teritorija na kojoj se on govori, književnost i nauka koja je na njemu stvorena, dužina postojanja itd. Nažalost, srpski jezik se tokom više decenija po mnogim kriterijumima smanjuje, jer je, pre svega, Srba sve manje, a oko četiri miliona Srba živi van Srbije, dakle, skoro polovina izvornih govornika srpskog jezika razvejano je u 159 zemalja sveta. Pored toga, smanjuje se teritorija na kojoj srpski jezik ima status službenog jezika, ugroženo je njegovo pismo – ćirilica, smanjuje se broj govora srpskog jezika, srpski jezik se manje uči u našim školama u poređenju sa drugim evropskim zemljama i njihovim jezicima, manje se uči u inostranstvu itd. Sve se to podrobnije razmatra u knjizi koju ste pomenuli. Ipak je najvažnije da osećamo poštovanje prema srpskom jeziku i pismu, kao i odgovornost za njegovu budućnost, jer je to deo ličnog i nacionalnog samopoštovanja (bez preterivanja i bez samopotcenjivanja). Srpski književni jezik je tokom svoje mnogovekovne istorije sačuvao prepoznatljiv identitet, kao jedinstvo suštinski istog u vremenu, i integritet, kao jedinstvo suštinski istog u prostoru i društvu. Dok nosimo u sebi osećanja poštovanja i odgovornosti za srpski jezik i ćirilicu, ima budućnosti za srpski jezik i srpski narod.