Српски језик између немара и намере

Говорили сте својевремено и о политичком говору и политичким метафорама. На који начин политички дискурс улази у наше изражавање и како утиче на нашу свест?
Они који се стално излажу медијској контаминацији, а нису развили неки одбрамбени механизам да се тога зла бар донекле сачувају, будући можда још и склони подражавању онога што тренутно преовлађује, постају жртве циљаног обликовања јавног мњења, које мање или више свесно или несвесно прихватају. Они тако усвајају и језик политичке коректности и актуелног политичког новоговора, поготову ако им то може мало помоћи да напредују у каријери и ако се не устручавају да се и на тај начин представе као савремени, ма шта то значило. 
Излаз би, укратко, био у томе да пазимо шта слушамо, како говоримо и како пишемо. Корисно је не излагати се штетном озрачењу политичког дискурса више него што је потребно да се добију главне информације и читати добре писце. Нажалост, данас се све више гледа и слуша телевизија, а све мање се чита. Писменост је у извесном повлачењу и то је, изгледа, планетарна појава, надам се – привремено. Књижевни језик није, наравно, само језик књижевности, али у језгру доброг књижевног језика морао би остати језик најбољих писаца, мада књижевни језик мора обухватати и језик научника, публициста и стручњака различитих усмерења, укључујући области политике и медија, иако се све оно што се тамо каже и објави не сме узимати за језички образац којем треба тежити. У добром књижевном језику функционалност не сме бити испред лепоте израза, оличене у језику најбољих писаца, који треба да поседује еластичну стабилност књижевнојезичке норме и који мора бити с разумном мером отворен за промене као и за додире са другим језицима и културама, али који се не сме препустити стихијском развоју.
Људи са осећањем националне искорењености радо претерују с употребом страних речи, а људи којима импонује улично понашање пишу уличним језиком. Тзв. демократизација језика често се своди на његову вулгаризацију, што уосталом важи и за „демократизацију“ у многим другим областима. Али проблем није само у стихијском уношењу у српски језик многих страних речи које су непотребне (јер има, наравно, и оних које су потребне), нити у непотребној употреби сленга и вулгаризама где томе није место, него је проблем и у све израженијој политизацији језика, у покушајима да се граматика савременог српског језика промени и усклади с правилима нове српске политичке коректности, нпр. претеривање с родном равноправношћу на новом таласу радикалног феминизма, вештачки неологизми типа академкиња, примаријускиња, инжењерка, архитекткиња, хируршкиња и сл.  Социјалне фемининативе који спонтано улазе у језик треба, разуме се, прихватити и одредити им стилску вредност и сферу употребе, али мењања језика на силу и вештачког стварања нове граматичке категорије, тога није било ни у изразито ауторитарним друштвима. 

Први код нас написали сте „Нормативну граматику”. Како сте дошли до тога да напишете граматику са идејом да она буде нормативна и шта је за вас нормативност: строго раздвајање правилног од неправилног – или нормативност не мора да буде тако „строга”? 
На иницијативу Одбора за стандардизацију српског језика настала је цела библиотека нормативистичке литературе о српском језику па је стога било очекивано да буде написана и нормативна граматика, чега смо се подухватили академик Иван Клајн и ја. У уводу у Нормативну граматику српског језика изложена је концепција књижевнојезичке норме на којој, по нашем мишљењу, може и треба да се развија лингвистичка нормативистика, што потврђује и историја развоја многих књижевних језика и њихове норме. Та концепција, разуме се, може бити предмет расправе, развијања, дограђивања или аргументованог оспоравања. Овде се, у форми интервјуа, она не може подробно изложити. 
Сасвим кратко речено, једна од најважнијих одлика сваке цивилизације јесте уређеност: града, државе, права па и писмености, за коју је карактеристичан систем – прво обичаја, а затим прописа како се у којим приликама говори и пише. Кодификација употребе језика у целој држави и шире, где год постоји исти народ, има има интегративну функцију, јер доприноси осећању свих људи у тој заједници да су чланови исте друштвене целине, а доприноси и квалитету споразумевања, јер сви у њој имају језик који им је заједнички (књижевни језик) независно од њихових локалних дијалеката и говора, па чак и од граница којима неки народ може бити издељен. Књижевнојезичка норма мора бити истовремено и с мером еластична и стабилна. Она је предмет сталног побољшавања и дограђивања или, напротив, покушаја разграђивања. Од стабилности књижевнојезичке норме умногоме зависи стабилност укупних културних прилика у земљи, а од стабилности културних прилика умногоме зависи стабилност друштва у целини. Књижевнојезичка норма зависи од свих говорника неког језика: и од оних који је аргументовано препоручују, и од оних које је учвршћују и шире, и од оних који је примењују у свом свакодневном усменом и писменом изражавању. Треба неговати свест о значају одговорног односа према језику, али и свест о начинима на које можемо неговати свој језик, а један од њих је поштовање његове књижевнојезичке норме.
Чврстина нормативне препоруке зависи од конкретне појаве о којој је реч (нпр. исправно је само са сестром, а никада с сестром), а тамо где се допуштају различити облици, они се могу разликовати степеном нормативне прихватљивости (нпр. исправно је и Чехов код Срба и Чехов у Срба, али се прво препоручује као обичније, а друго се допушта као граматички архаизам). Та граматика је нова (не само међу граматикама српског језика), пре свега по томе што у њој норма која се препоручује није дата само у облику описа и објашњења појединих граматичких појава, него и у виду великог броја изричитих нормативних препорука с различитим степеном категоричности у зависности од тога на шта се односе. 
Међутим, иако је, разуме се, важно да говоримо граматички исправно, поштујући на тај начин норму српског књижевног језика, не сме се губити из вида да постоји и једна друга врста исправности. Она је у томе да се клонимо искушења било какве злоупотребе језика – обмањивања, лагања, вређања, оговарања, ласкања и сл. Дакле, поред књижевнојезичке норме постоји и етичка норма употребе језика. Она је данас угрожена можда и више него она прва, а није мање важна.

Велику пажњу јавности изазвала је ваша књига „Српски између великих и малих језика”. Како српски језик видите међу овим језицима? 
Сваки човек свој матерњи језик доживљава као највећи и за њега најзначајнији (или би тако требало да буде) јер му је он у основи идентитета, део је његове личности, повезује га са прецима, савременицима и потомцима, њиме живи као што дише, на њему се најбоље, најлепше и најпотпуније изражава. Али језици могу бити велики, средњи или мали и према другим мерилима као што су – број људи који неким језиком говоре, територија на којој се он говори, књижевност и наука која је на њему створена, дужина постојања итд. Нажалост, српски језик се током више деценија по многим критеријумима смањује, јер је, пре свега, Срба све мање, а око четири милиона Срба живи ван Србије, дакле, скоро половина изворних говорника српског језика развејано је у 159 земаља света. Поред тога, смањује се територија на којој српски језик има статус службеног језика, угрожено је његово писмо – ћирилица, смањује се број говора српског језика, српски језик се мање учи у нашим школама у поређењу са другим европским земљама и њиховим језицима, мање се учи у иностранству итд. Све се то подробније разматра у књизи коју сте поменули. Ипак је најважније да осећамо поштовање према српском језику и писму, као и одговорност за његову будућност, јер је то део личног и националног самопоштовања (без претеривања и без самопотцењивања). Српски књижевни језик је током своје многовековне историје сачувао препознатљив идентитет, као јединство суштински истог у времену, и интегритет, као јединство суштински истог у простору и друштву. Док носимо у себи осећања поштовања и одговорности за српски језик и ћирилицу, има будућности за српски језик и српски народ.