Ipak se kreće

Prizor prvi: u skupštinskoj sali 92 seoska domaćina – sve sede glave, pokoja i sa štakom – potpisuju ugovore o bespovratnoj subvenciji za razvoj ratarske i svake druge proizvodnje. Prizor drugi: u Modernoj galeriji, na sajmu zapošljavanja, za 120 ponuđenih radnih mesta (više od pola švalje i peglarke), šansu traži nekoliko stotina mladih. Obe slike su iz Gornjeg Milanovca, od prošlog četvrtka.

Reklo bi se, parafrazirajući poznatu izreku – na starima selo o(p)staje, a biro za zapošljavanje na mladima. Selo nestaje još od vremena industrijalizacije i elektrifikacije, a u poslednje dve-tri decenije je „udarilo u patos”. Ima zaselaka u kojima je više kuća nego čeljadi. Kritičari svega i svačega krive asfalt: gde god se asfaltnim putem iz sela moglo otići u grad – otišlo se. Nije baš! Selo je naglo opustelo otkad su bankrotirale zemljoradničke zadruge, a sa njima i seoski pogoni: mlinovi, fabrike stočne hrane, sušare za šljive „cerovke”, klanice, farme od po više stotina svinja i hiljada tovnih pilića. I otkad su mesni uredi i pošte počele da rade „samo sredom i petkom” (racionalizacija!), a potom ni tada. I kada je put do prve prodavnice postajao sve duži. Vreme u selu je krenulo unazad. Mladi su, razumljivo, hteli da žive u novom vremenu i – otišli u grad.

Posle mnogih obećanja kako će „kad njih izaberemo”, vratiti mlade na dedovinu i oživeti selo, nešto je, ipak, krenulo. Sećam se stavke u budžetu od pre desetak godina kojom su podsticana seoska domaćinstva: iznosila je oko pet miliona dinara. Prošle i ove godine, ta stavka je premašila 35 miliona. Sada godišnje besplatnu subvenciju za unapređenje domaćinstva dobije od 500 do 700 poljoprivrednika. Verujem da je tako i drugde po Srbiji. Potpisujući ugovore poslednjoj grupi zemljodelaca, predsednik opštine Dejan Kovačević najavi još više para za 2017, toliko „da ćemo biti među najboljima u Srbiji”. Držimo ga za reč!

Po onome što se ova sredstva troše u nabavku savremene mehanizacije u svim granama agrara, da se zaključiti da se razvija ozbiljna proizvodnja. Iz grada se ne može zasaditi i zalivati od pet do čak 30 hektara krompira (ima i takvih proizvođača), hraniti i musti na desetine krava, brati plodovi sa hiljadu i više stabala – znači da se na selu mora i živeti. I živeće se, jer sva ta proizvodnja donosi lepu zaradu. Tada će domaćin sina zadržati na očevini i oženiti, a kćerku udati preko reke u domaćinsku kuću. U gradu nema posla, u selu ga je preko glave, a gde je posla, bude i prihoda. Nema nam druge: dajmo još više novca u selo. Da nam selo na mladima ostane.

A to što će mladima u selu nedostajati provod (korzo, bioskop, pozorište, možda kafić i knjižara), ni po brige. Svako iole sređeno domaćinstvo ima automobil. Više takvih domova, više i automobila.