Žene, mir i bezbednost

Pre šesnaest godina, 31. oktobra 2000, Savet bezbednosti UN doneo je Rezoluciju 1325, dokument koji predviđa da se, pored država kao tradicionalnih aktera, u mirovne procese i primenu mirovnih sporazuma uključi civilno društvo, a pre svega žene. Rezolucija je poznata pod nazivom „Žene, mir i bezbednost” i rezultat je inicijative međunarodnog ženskog mirovnog pokreta a obavezna je za sve zemlje članice Ujedinjenih nacija.

Iako se usvojeni tekst razlikuje od početne ideje, a njegova primena je još udaljenija od prvobitnih vizija kreatorki, one su uporno dokazivale da se novcem iz poreza često obilato finansiraju smrt i razaranja, da žene podnose najveći teret militarizma, kao i da su ratovi najveći uzročnici svekolikog globalnog siromaštva.

Rezolucija se koncentriše na učešće žena u mirovnim procesima i u donošenju odluka o miru, na uključivanje rodne perspektive u mirovne procese, na zaštitu žena u oružanim sukobima i u postkonfliktnom periodu itd. Glavna poruka dokumenta je neophodnost izgradnje strategije za ravnopravnost žena i muškaraca, tako da ta strategija postane sastavni deo programa u svim najvažnijim sferama života: političkoj, ekonomskoj, socijalnoj. Usvajanje rezolucije bilo je motivisano činjenicom da su civili, posebno žene i deca, tokom celog dvadesetog veka bili stalna meta ratnih sukoba, što se nastavlja i u ovom veku. U rezoluciji ne samo da se naglašava važnost ravnopravnog učešća žena i njihovog punog uključivanja u sve napore na održanju i promociji mira i bezbednosti, već se ističe potreba za njihovom većom ulogom u donošenju odluka koje se tiču sprečavanja i rešavanja konflikata.

Važno je reći i to da se, osim davanja ženama uloge akterki, ovim dokumentom prvi put na tako visokom međunarodnom nivou afirmiše tzv. ljudska dimenzija bezbednosti. Time se obogaćuje tradicionalni koncept bezbednosti koji podrazumeva ulaganje znatnih sredstava u vojsku i policiju kao ključne učesnike, dok građani, posebno žene, ostaju manje-više nevidljivi. Ljudska bezbednost je kompleksan pojam i smatra se da postoji više njenih dimenzija. Na primer, Agencija za razvoj i stanovništvo Ujedinjenih nacija (UNDP) uvodi sedam dimenzija ljudske bezbednosti: ekonomsku, prehrambenu, zdravstvenu, ekološku, ličnu, političku, bezbednost zajednice i kulturnu bezbednost.

Zbog tih ljudskih dimenzija bezbednosti, rezolucija poziva na porast učešća broja žena na svim nivoima donošenja odluka, npr. u sprečavanju i rešavanju konflikata, u posebnoj zaštiti žena u konfliktu, na povećanju podrške ženama koje su aktivne u izgradnji mira itd.

Posle donošenja Rezolucije 1325 vlade država članica UN, na preporuku generalnog sekretara, pristupile su usvajanju nacionalnih planova za njenu primenu. To je učinila i Evropska unija, dok su OEBS i NATO izradili svoje akcione planove, što je za period 2010–2015 uradila i Srbija. Primenom našeg akcionog plana u Srbiji je povećana ukupna zastupljenost žena u odlučivanju (komandovanju-rukovođenju) u sistemu bezbednosti sa 14,5 odsto u 2010. na 19,7 odsto u 2015. godini. Zastupljeni su i svi oblici edukacije u vojsci i policiji za participaciju žena, pokrenute su inicijative za izmenu postojećih strategijskih i normativnih dokumenata ili za izradu novih radi sprečavanja nasilja nad ženama, uspešno su vođene medijske kampanje za zapošljavanje žena u operativnom sastavu vojske i policije i prijem devojaka u Vojnu akademiju, Vojnu gimnaziju i u Kriminalističko-policijsku akademiju. Posle uspešne primene prvog Nacionalnog akcionog plana, u toku je izrada drugog takvog dokumenta, s težištem na sprovođenju aktivnosti na lokalnom nivou. Jasan je motiv: nema trajnog mira bez žena, niti bezbednosti bez ženskog učešća u kreiranju i održanju mira. Nema ni bezbednih granica a da unutar njih građanke i građani ne žive bezbedni i u miru.

Naučna savetnica u Institutu društvenih nauka u Beogradu