Štrajkači ponavljači

Otkako pratim obrazovanje, a to je više od 22 godine, mislim da smo imali svega jednu ili dve regularne školske godine, bez protesta i štrajkova.

Ova činjenica pokazuje nekoliko stvari: 1. suštinsku nebrigu države za one koji nam vaspitavaju i obrazuju decu, a pripadaju najvišem obrazovnom sloju: 2. nemoć sindikata da bilo šta promeni uprkos korišćenju svih metoda sindikalne borbe; 3. opravdani bes roditelja zbog izgubljenih časova, ali i zato što im deca iz škola izlaze sve nepismenija, sa oskudnim znanjem, što na naplatu dolazi prilikom upisa u srednje škole i na fakultete.

Slika svakako nije crno-bela, ako se gledaju argumenti nezadovoljnih nastavnika i ljutih roditelja (đacima je ionako svejedno, oni navijaju da imaju što manje časova).

Da ne bih bila „osuđena” kao pristrasna, jer sam neko ko se 12 godina bori prvo sa učiteljicom, a onda sa nastavnicima da dokažem da moje dete ima disleksiju (nekima sam čak morala da objašnjavam šta je to, pošto nisu naučili na fakultetu), pogledajmo argumente i jednih i drugih.

Roditelji smatraju da su prosvetari dovoljno plaćeni za ono koliko rade, a to je nekoliko časova nedeljno; imaju tri meseca letnjeg raspusta, zimski, prolećni, jesenji, ne rade vikendom i praznicima; ugrađuju se u cenu ekskurzija i šuruju sa izdavačima udžbenika; držanjem privatnih časova mogu da zarade još najmanje jednu platu; ne sarađuju sa roditeljima; mnogi su prezahtevni, neobjektivni u ocenjivanju, ne znaju da predaju...

Nastavnici smatraju da su im plate niže od republičkog proseka i najmanje duplo manje od zaposlenih u javnom sektoru, iako imaju procentualno najviše visokoobrazovanih; tvrde da nije tačno da imaju toliko slobodnih dana, jer čas podrazumeva i pripremu i papirologiju i rad kod kuće; na godišnji odmor mogu da odu samo u najskupljim mesecima za letovanje jer se za njih školska godina završava tek kada srede obimnu dokumentaciju; u škole ulaze pre 1. septembra jer đaci imaju popravne ispite u avgustu, a takođe je neophodno srediti mnogu papirologiju; roditelji su nezainteresovani za saradnju, pravdaju izostanke deci i kada to ne bi smeli da rade; učenicima su data sva prava, tako da nemaju načina da se zaštite od agresivnih đaka i roditelja.

Prošle godine je održan najduži štrajk u istoriji srpskog obrazovanja i sindikati nisu postigli ništa: ostali su nezadovoljni i oni i roditelji. Sada ponavljaju priču, a država im obećava da će njima prvima biti povećana plata, a zapravo je reč o vraćanju na prosek od pre šest godina.

S druge strane, stoje i zamerke da se sindikati bore samo za plate, ali i za članstvo. Setimo se gužve koja je nastala kada je ministar nedavno pokušao da utvrdi da li su sva četiri sindikata zaista reprezentativna. U trouglu država–škole–roditelji, svi zaboravljaju one zbog kojih smo tu: našu decu. I da su sve države (i bogate i siromašne) koje su trenutno najbolje u obrazovanju na svetu najviše ulagale upravo u prosvetu i nauku.

Mislite o tome...