Duga tišina o plavom žigu iz Aušvica

Da su stvarnost i istorija Izraela fantastičnije od fikcije, na drugačiji način od onoga kako je to definisao kolumbijski nobelovac Gabrijel Garsija Markes, u to me je uverila Judit Kacir, izraelska književnica čiji je dokumentarni roman „Cila” upravo objavljen u izdanju kuće Klio, u izvrsnom prevodu sa hebrejskog jezika, za šta je zaslužna Dušica Stojanović Čvorić. Svoje životno delo autorka nekolikih bestselera, profesorka kreativnog pisanja i vlasnica izdavačke kuće, pisala je punih dvadeset godina još od kada su joj do ruku došli dnevnici i pisma njene prabake Cile i Ciline jedine životne ljubavi Hanana. Priča o četiri generacije familije Judit Kacir, zasnovana na dokumentima iz intimne porodične škrinje, prepliće se sa malo znanom istorijom Izraela i vremenom kada su Arapi i Jevreji živeli u prijateljstvu i slozi. Judit Kacir ne očekuje da će se posle izbora Donalda Trampa za predsednika SAD i pod dominacijom desnice u svetu i Izraelu bilo šta učiniti da se konflikti na Bliskom istoku umire. Ništa od tog dobrog komšijskog odnosa nije ostalo danas, a malo je šansi da će se nekadašnja sloga povratiti u doglednoj budućnosti. Kao i mnogi drugi dobri pisci iz njenog okruženja oseća se usamljeno i bespomoćno.

„U Izraelu nemamo pravu jaku levičarsku opoziciju koja bi se suprotstavila desnici. Mislim da će desnica dodatno ojačati u Trampovoj eri. Bojim se da nemamo mnogo šansi da u skorijoj budućnosti izgradimo bolji i humaniji svet”, kaže Judit Kacir.

Vaše najnovije delo „Cila” jedino je koje je prevedeno kod nas i gde ste se malo odmakli od Ane Frank i načina na koji se u Izraelu govori o holokaustu. Šta u vašoj literarnoj strategiji znači Ana Frank?

Šezdesetih i sedamdesetih kada sam bila dete, roditelji mnogih mojih prijatelja preživeli su holokaust. Neki od njih imali su urezane plave brojeve na rukama. Ali oni su bili suviše traumatizovani stravičnim iskustvom u koncentracionim logorima. Nisu želeli da o tome govore svojoj deci. Hteli su da ih zaštite. Desilo se nešto neobično. O svom iskustvu iz tih teških vremena počeli su da pripovedaju tek svojim unucima. Tek treća generacija imala je priliku da iz prve ruke čuje pojedinačne detalje o tom najtragičnijem periodu naše istorije. Vrlo često unuci su sa svojim dedovima, ako su oni još živi, bliži nego sa očevima i majkama.

Da li ste i vi imali takvo iskustvo?

Roditelji moga oca došli su iz Poljske pre Drugog svetskog rata, ali mnogi njihovi rođaci ubijeni su u Aušvicu. Mi smo poznavali mnoge starije ljude koji su nosili taj žig, plavi broj na svojoj ruci. Ali o tome nisu hteli da govore. O holokaustu smo razmišljali kao o velikoj tajni i mnoge slike nismo ni razumeli. Svake godine u školi se priređivala uvek ista ceremonija sa istim pesmama i govorima. Bila je kruta i lišena ličnog doživljaja. Danas mladi ljudi, šesnaestogodišnjaci i sedamnaestogodišnjaci, odlaze u Poljsku i obilaze koncentracione logore. Znaju šta se tamo dešavalo. Mi nismo imali tačnu predstavu o tome.

Šta je za vas značio „Dnevnik Ane Frank”?

Moj prvi pravi susret sa holokaustom bio je kroz dnevnik Ane Frank. To je bio jako dobar uvod. Jer, Ana je pisala o svom životu u skrivanju, o strahu, klaustrofobiji, nikad nije pisala o gladi, bolestima i smrti u logorima. Gotovo uvek je na život gledala optimistički. Ipak ja sam znala da je ona ubijena, tako da mi je njen dnevnik pružio svest o uništenju.

Zašto joj se stalno vraćate u vašoj literaturi?

Kad o njoj pišem želim da je skinem sa pijedestala na koji je postavljena, da je vratim njenoj ljudskosti. Da pokažem da je Ana Frank samo jedna od šest miliona uništenih ljudi. Da je svako od tih šest miliona bio Ana Frank.

Nad vašim detinjstvom visio je oblak i iz njega su virile utvare?

U vreme kada sam ja rasla nije bilo mnogo filmova o holokaustu, niti se o tome govorilo u kući sa roditeljima. U školi su se upotrebljavale uopštene floskule o holokaustu. Iznad te strahote stajao je jedan ogromni mutni misteriozni oblak. Iz njega su virile zastrašujuće reči: Ajhman, Aušvic, šest miliona…Bile su to utvare, a činjenice su nam nekako izmicale.

Kasnije ste obrnuli „Dnevnik Ane Frank”, pa se u vašoj knjizi „Najdraža Ana” ličnost koja piše dnevnik potpisuje sa Kiti, onako kako se Ana Frank obraćala svom dnevniku?

U jednoj od mojih prvih novela dečak i devojčica se povodeći se za „Dnevnikom Ane Frank” igraju skrivalica. Kasnije, u „Najdražoj Ani”, Kiti je fiktivni lik. Svako može da bude Kiti.

Kad se u vašoj literarnoj strategiji koristite Anom Frank, da li sudbina te devojčice izaziva veće zgražanje i užas nego da u detalje opisujete brda ljudskih kostiju iz Aušvica, ili žive nage leševe koji tumaraju i padaju po tom bespuću?

Pokušavam da opišem Anu kao normalno ljudsko biće. Devojčica koja razmišlja o običnim stvarima, povremeno se posvađa sa mamom, da je skinem sa trona onog na kome već godinama stoji. Ana je devojčica koja sanja i nada se. Ona je obično dete iz Amsterdama koja je sticajem okolnosti primorana da živi u nekoj vrsti pritvora. Ona je isto što i svih šest miliona. Roditelji, deca, ljubavnici, drugari… Svako od nas je ceo svet. To je bila moja literarna namera prema Ani Frank.

Igra u holokaustu, ili igra sa holokaustom, to je stravičan kontrast kojim se postiže snažan efekat?

Sličan je efekat na sve nas imao film Roberta Beninjija „Život je lep”. Dečaku koji se našao u koncentracionom logoru po pravilima igre zabranjeno je da plače, traži slatkiše ili poziva mamu. Ali taj film je snimljen tek 1997. Mojoj generaciji nisu bile dostupne takve priče. Trauma je bila toliko jaka da roditelji nisu mogli o tome da pričaju svojoj deci.

Suđenje Adolfu Ajhmanu odigralo se 1962. godine, on je osuđen na smrt vešanjem i pogubljen u junu. Do 1960. ratni zločinac je mirno i zadovoljno živeo u Buenos Ajresu sve dok ga pripadnici Mosada nisu „kidnapovali” i odveli u Izrael. Zar sve što se čulo na tom suđenju, kao i činjenica da je posle rata Ajhman poživeo kao normalan čovek, u jednom od najlepših gradova na svetu, nije bilo dovoljno da se otvori konkretnija priča o genocidu?

Ja sam rođena 1963. godine. Dok je trajalo suđenje Ajhmanu čula su se svedočenja žrtava, slušale su se autentične priče. Ali posle tog suđenja sve je opet zamrlo. Opet su se nadvile tišina i misterija. Ne govorim o mojim roditeljima jer oni su rođeni u Izraelu. U kasnom 19. veku veliki broj Jevreja se doselio  u region. Britanci su garantovali Jevrejima domovinu u Palestini. Ali generacija mojih roditelja, koja je u svojim osamdesetim godinama, počela je da prepričava svoje iskustvo tek svojim unucima. Oni žele da ova teška priča ostane živa. Zanimljivo je da su generacije holokausta bliže svojim unucima nego svojoj deci. Ta druga generacija je traumatizovana. Njihovo odrastanje pritiskala je teška senka genocida. To je jako komplikovano pitanje o kome pišu mnogi izraelski pisci. Među njima je i David Grosman.

Ali šta mislite o eksplicitnim scenama užasa u nekim od filmova o genocidu ili o ratu. Postoji teorija da javnost ogugla i otupi pred masovnim slikama masakra, gladi, leševa, krvi?

I meni ponekad smeta kad se nagomilaju užasne slike u nekom filmu. Ali ipak bih podelila sva umetnička ostvarenja pa i filmove na dobre i loše. „Šindlerova lista” je odličan umetnički film, na primer.

Šta savetujete svojim studentima, kako da pišu a da to bude prihvaćeno. Kako da se oslobode predrasuda, kako da sruše zidove?

Mi oko sebe gradimo utvrđenje, verujemo da je to način da zaštitimo ono što nam je važno. A zaboravljamo da je istinska veza sa drugim ljudima najbitnija stvar u životu. Trudim se da tako pišem svoje romane i da tome učim generacije studenata , buduće pisce. Zato ću vam u posveti za moju knjigu koju vam potpisujem i napisati da je ona posvećena nadi u bolji svet.

Izrael oberučke prihvata Trampa

Kako je Izrael dočekao izbor Donalda Trampa za predsednika SAD?

Izrael ga oberučke prihvata jer naša zemlja ima desničarsku vlast. Ako Tramp ne bude gurao Izrael ka rešavanju sukoba sa Palestincima, i ako Palestincima omogući državu koju zaslužuju da dobiju, onda će on biti slavljen u zvaničnim krugovima.

Opet, mnogi izraelski pisci su naklonjeni levici. Kao vi? Da li se osećate usamljenom?

U Izraelu se osećamo bespomoćnim jer nemamo pravu jaku levičarsku opoziciju koja bi se suprotstavila desnici. Mislim da će desnica dodatno ojačati u Trampovoj eri. Bojim se da nemamo mnogo šansi da u skorijoj budućnosti izgradimo bolji i humaniji svet.