Дуга тишина о плавом жигу из Аушвица

Да су стварност и историја Израела фантастичније од фикције, на другачији начин од онога како је то дефинисао колумбијски нобеловац Габријел Гарсија Маркес, у то ме је уверила Јудит Кацир, израелска књижевница чији је документарни роман „Цила” управо објављен у издању куће Клио, у изврсном преводу са хебрејског језика, за шта је заслужна Душица Стојановић Чворић. Своје животно дело ауторка неколиких бестселера, професорка креативног писања и власница издавачке куће, писала је пуних двадесет година још од када су јој до руку дошли дневници и писма њене прабаке Циле и Цилине једине животне љубави Ханана. Прича о четири генерације фамилије Јудит Кацир, заснована на документима из интимне породичне шкриње, преплиће се са мало знаном историјом Израела и временом када су Арапи и Јевреји живели у пријатељству и слози. Јудит Кацир не очекује да ће се после избора Доналда Трампа за председника САД и под доминацијом деснице у свету и Израелу било шта учинити да се конфликти на Блиском истоку умире. Ништа од тог доброг комшијског односа није остало данас, а мало је шанси да ће се некадашња слога повратити у догледној будућности. Као и многи други добри писци из њеног окружења осећа се усамљено и беспомоћно.

„У Израелу немамо праву јаку левичарску опозицију која би се супротставила десници. Мислим да ће десница додатно ојачати у Трамповој ери. Бојим се да немамо много шанси да у скоријој будућности изградимо бољи и хуманији свет”, каже Јудит Кацир.

Ваше најновије дело „Цила” једино је које је преведено код нас и где сте се мало одмакли од Ане Франк и начина на који се у Израелу говори о холокаусту. Шта у вашој литерарној стратегији значи Ана Франк?

Шездесетих и седамдесетих када сам била дете, родитељи многих мојих пријатеља преживели су холокауст. Неки од њих имали су урезане плаве бројеве на рукама. Али они су били сувише трауматизовани стравичним искуством у концентрационим логорима. Нису желели да о томе говоре својој деци. Хтели су да их заштите. Десило се нешто необично. О свом искуству из тих тешких времена почели су да приповедају тек својим унуцима. Тек трећа генерација имала је прилику да из прве руке чује појединачне детаље о том најтрагичнијем периоду наше историје. Врло често унуци су са својим дедовима, ако су они још живи, ближи него са очевима и мајкама.

Да ли сте и ви имали такво искуство?

Родитељи мога оца дошли су из Пољске пре Другог светског рата, али многи њихови рођаци убијени су у Аушвицу. Ми смо познавали многе старије људе који су носили тај жиг, плави број на својој руци. Али о томе нису хтели да говоре. О холокаусту смо размишљали као о великој тајни и многе слике нисмо ни разумели. Сваке године у школи се приређивала увек иста церемонија са истим песмама и говорима. Била је крута и лишена личног доживљаја. Данас млади људи, шеснаестогодишњаци и седамнаестогодишњаци, одлазе у Пољску и обилазе концентрационе логоре. Знају шта се тамо дешавало. Ми нисмо имали тачну представу о томе.

Шта је за вас значио „Дневник Ане Франк”?

Мој први прави сусрет са холокаустом био је кроз дневник Ане Франк. То је био јако добар увод. Јер, Ана је писала о свом животу у скривању, о страху, клаустрофобији, никад није писала о глади, болестима и смрти у логорима. Готово увек је на живот гледала оптимистички. Ипак ја сам знала да је она убијена, тако да ми је њен дневник пружио свест о уништењу.

Зашто јој се стално враћате у вашој литератури?

Кад о њој пишем желим да је скинем са пиједестала на који је постављена, да је вратим њеној људскости. Да покажем да је Ана Франк само једна од шест милиона уништених људи. Да је свако од тих шест милиона био Ана Франк.

Над вашим детињством висио је облак и из њега су вириле утваре?

У време када сам ја расла није било много филмова о холокаусту, нити се о томе говорило у кући са родитељима. У школи су се употребљавале уопштене флоскуле о холокаусту. Изнад те страхоте стајао је један огромни мутни мистериозни облак. Из њега су вириле застрашујуће речи: Ајхман, Аушвиц, шест милиона…Биле су то утваре, а чињенице су нам некако измицале.

Касније сте обрнули „Дневник Ане Франк”, па се у вашој књизи „Најдража Ана” личност која пише дневник потписује са Кити, онако како се Ана Франк обраћала свом дневнику?

У једној од мојих првих новела дечак и девојчица се поводећи се за „Дневником Ане Франк” играју скривалица. Касније, у „Најдражој Ани”, Кити је фиктивни лик. Свако може да буде Кити.

Кад се у вашој литерарној стратегији користите Аном Франк, да ли судбина те девојчице изазива веће згражање и ужас него да у детаље описујете брда људских костију из Аушвица, или живе наге лешеве који тумарају и падају по том беспућу?

Покушавам да опишем Ану као нормално људско биће. Девојчица која размишља о обичним стварима, повремено се посвађа са мамом, да је скинем са трона оног на коме већ годинама стоји. Ана је девојчица која сања и нада се. Она је обично дете из Амстердама која је стицајем околности приморана да живи у некој врсти притвора. Она је исто што и свих шест милиона. Родитељи, деца, љубавници, другари… Свако од нас је цео свет. То је била моја литерарна намера према Ани Франк.

Игра у холокаусту, или игра са холокаустом, то је стравичан контраст којим се постиже снажан ефекат?

Сличан је ефекат на све нас имао филм Роберта Бенињија „Живот је леп”. Дечаку који се нашао у концентрационом логору по правилима игре забрањено је да плаче, тражи слаткише или позива маму. Али тај филм је снимљен тек 1997. Мојој генерацији нису биле доступне такве приче. Траума је била толико јака да родитељи нису могли о томе да причају својој деци.

Суђење Адолфу Ајхману одиграло се 1962. године, он је осуђен на смрт вешањем и погубљен у јуну. До 1960. ратни злочинац је мирно и задовољно живео у Буенос Ајресу све док га припадници Мосада нису „киднаповали” и одвели у Израел. Зар све што се чуло на том суђењу, као и чињеница да је после рата Ајхман поживео као нормалан човек, у једном од најлепших градова на свету, није било довољно да се отвори конкретнија прича о геноциду?

Ја сам рођена 1963. године. Док је трајало суђење Ајхману чула су се сведочења жртава, слушале су се аутентичне приче. Али после тог суђења све је опет замрло. Опет су се надвиле тишина и мистерија. Не говорим о мојим родитељима јер они су рођени у Израелу. У касном 19. веку велики број Јевреја се доселио  у регион. Британци су гарантовали Јеврејима домовину у Палестини. Али генерација мојих родитеља, која је у својим осамдесетим годинама, почела је да препричава своје искуство тек својим унуцима. Они желе да ова тешка прича остане жива. Занимљиво је да су генерације холокауста ближе својим унуцима него својој деци. Та друга генерација је трауматизована. Њихово одрастање притискала је тешка сенка геноцида. То је јако компликовано питање о коме пишу многи израелски писци. Међу њима је и Давид Гросман.

Али шта мислите о експлицитним сценама ужаса у неким од филмова о геноциду или о рату. Постоји теорија да јавност огугла и отупи пред масовним сликама масакра, глади, лешева, крви?

И мени понекад смета кад се нагомилају ужасне слике у неком филму. Али ипак бих поделила сва уметничка остварења па и филмове на добре и лоше. „Шиндлерова листа” је одличан уметнички филм, на пример.

Шта саветујете својим студентима, како да пишу а да то буде прихваћено. Како да се ослободе предрасуда, како да сруше зидове?

Ми око себе градимо утврђење, верујемо да је то начин да заштитимо оно што нам је важно. А заборављамо да је истинска веза са другим људима најбитнија ствар у животу. Трудим се да тако пишем своје романе и да томе учим генерације студената , будуће писце. Зато ћу вам у посвети за моју књигу коју вам потписујем и написати да је она посвећена нади у бољи свет.

Израел оберучке прихвата Трампа

Како је Израел дочекао избор Доналда Трампа за председника САД?

Израел га оберучке прихвата јер наша земља има десничарску власт. Ако Трамп не буде гурао Израел ка решавању сукоба са Палестинцима, и ако Палестинцима омогући државу коју заслужују да добију, онда ће он бити слављен у званичним круговима.

Опет, многи израелски писци су наклоњени левици. Као ви? Да ли се осећате усамљеном?

У Израелу се осећамо беспомоћним јер немамо праву јаку левичарску опозицију која би се супротставила десници. Мислим да ће десница додатно ојачати у Трамповој ери. Бојим се да немамо много шанси да у скоријој будућности изградимо бољи и хуманији свет.