Zastarela nesavesnost lekara

Pravosudni sistem u našoj zemlji je, po ko zna put, zatajio. Deset godina posle smrti Jelice Radović koja je umrla posle rutinske operacije čukljeva u privatnoj Specijalno-ortopedsko hirurškoj bolnici „Decedra”, Apelacioni sud stavio je tačku na ovaj slučaj oslobađajućom presudom za lekare.

Smatrajući da prvostepeni sud posle dva postupka nije pravilno utvrdio činjenično stanje i odmerio kazne lekarima koji su operisali, a potom brinuli o Jeličinom zdravlju, Apelacioni sud je „otvorio” pretres i presudio: lekari su oslobođeni odgovornosti za teško delo protiv zdravlja ljudi. To znači da ovaj sud nije utvrdio da postoji uzročno-posledična vezu između postupaka lekara i smrti devetnaestogodišnjakinje.

Ono što je, pak, utvrdio jeste da su lekari nesavesno postupali u odnosu na Jelicu, ali za to nisu krivi jer je apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja nastupila još 2010. godine.

Ko je kriv što je krivično gonjenje zastarilo? Ko je kriv što je suđenje pravosnažno okončano tek deceniju posle tragedije? I zašto su roditelji i javnost koja je pratila ovaj slučaj, posle deset godina saznali da su lekari nesavesno postupali prema pacijentkinji, ali da za to ne mogu da budu kažnjeni?

Da je pravde i zakona, posle doktora, i sudije bi trebalo da odgovaraju. Možda i veštaci koji nisu uspeli da se okupe u isto vreme, na istom mestu – u sudnici kada se sudilo lekarima. Jer, svi su oni zajedno, svojim (ne)činjenjem doprineli da krivično gonjenje lekara za nesavesno lečenje, zastari.

Sudbina porodice Radović je, na žalost, i sudbina na desetine srpskih porodica koje su zbog nesavesnog postupanja ljudi u „belim mantilima” ostali bez najbližih. Svi oni godinama, u crnini traže samo odgovor na pitanje: ko je kriv za smrt mladih ljudi, među kojima su i deca.

Njihovi najbliži umrli su, najčešće, posle rutinskih lekarskih intervencija a istinu o njihovoj smrti zahvaljujući neažurnosti sudova čekaju godinama. Nikoga ne optužuju, samo ukazuju na sporost ali i nedostižnost pravde, dosadašnju praksu da lekari retko odgovaraju za svoje greške, da u nadležnim institucijama postoje ljudi koji pokušavaju da zataškaju sporne smrti, na nerazumevanje nadležnih...

Lekari su zaštićeni pravnim začkoljicama, međusobnom solidarnošću i činjenicom da malo ko želi da im se zameri, uključujući i sudije, jer će možda, ne daj bože, oni jednoga dana dospeti u njihove ruke. Takođe, doktori su i nedodirljivi jer su im taj status omogućili ishodi sudskih postupaka posle kojih gotovo nikad ne plaćaju za svoje greške.

Sve se zna i svi ćute: pravnici koji su svesni manjkavosti sudskih postupaka protiv „belih mantila”, doktori koji zatvaraju oči pred greškama svojih kolega, pa čak i sami pacijenti.