U istom boju i istom grobu sa srpskom braćom

Među šest stotina Jevreja ratnika, od oko 8.000 jevrejskih žitelja u predratnoj Srbiji, nekoliko stotina ranjenih i trajno osakaćenih u balkanskim i Velikom ratu jedan je bio i podnarednik – đak 1. čete 2. bataljona 4. puka – Leon B. Lebl. Ne napunivši 22. godinu, Leon je dočekao početak rata kao student filozofije, pisar Univerziteta i žurnalista. Rođen 1892. godine u Beogradu, poginuo je 29. novembra 1914. u Stepojevačkim šančevima, kod sela Leskovac, na Kosmaju.

Komandant puka Milutin Stefanović sa bojnog polja piše Kalmanu Leblu, bratu pokojnog Leona, da prikupljajući podatke kao građu za istoriju puka i „ovog Velikog našeg rata, u kojoj prvo mesto zauzimaju naši pali junaci”, nije iz tih redova mogao izostaviti ni počivšeg Leona. On mu piše detaljno o kasnim danima novembra i ofanzivi, kada je neprijatelj, tučen i gonjen nekoliko dana, rešio da zada težak udarac na položaju kod sela Leskovac, na desnoj obali reke Beljanice, a neprijateljski položaj bio pretvoren u duboke rovove i posednut pešadijom, mitraljezima i topovima.

Pred veče 28. novembra, 4. puk je sustigao neprijatelja. Odmah su izrađeni prelazi preko Beljanice i pod zaklonom mraka prebačeni delovi puka, koji su neprijatelja napali još iste noći, provedene u borbi. U zoru je prebačeno i ostalo ljudstvo, a jaka i krvava počela je još od ranog jutra.

„Neprijatelj je bio uporan i sipao je smrtonosnu vatru iz svojih rovova, ali ona nije mogla zaustaviti niti je zaustavila naš napad. U 1.30 po podne došao je momenat i naredio sam juriš. Na ovaj znak svi su jurnuli sa bajonetima na neprijatelja u rovovima. Nalet i juriš nemoguće je opisati – dovoljno je da kažem da su svi išli kao talasi ili, još tačnije, kao bujica, koja sve pred sobom ruši, obara i ništi. Među prvima koji su poleteli na neprijatelja, neustrašivo i nepokolebljivo bio je Vaš brat podnarednik Leon, jer je njegova četa i on sa svojom desetinom bio u prvom borbenom redu”, navodi u pismu komandant Stefanović.

On još dodaje da vojnici koji su Leona neobično zavoleli i zbog njegove lične hrabrosti, veselosti i veoma lepog ophođenja, nisu ga ni za stopu ostavili, a da su neposredno uz njega bili kaplar Miljenko Ršumović i redovi Toma Terzić i Veljko Bjelović. Za vreme ovog juriša neprijateljske puške i mitraljezi kosili su junake, ali ih to nije zaustavilo i oni u svom naletu uskočiše u neprijateljske rovove i neprijatelja slomiše. No ovaj uporan, otvori ubistvenu vatru iz drugog reda. Leon i redovi legoše po zemlji, jer pred njima ne beše rova, pa otvoriše brzu paljbu. U toj najjačoj vatri, piše dalje Stefanović, čuo se glas i komanda podnarednika Leona: „Dobro nanišanite, samo dobro nanišanite!”

Posle kratkog zastajka trebalo se krenuti i jurišati i na sledeći niz rovova i redovi se kretoše, ali jedno zrno iz mitraljeza ne dade Leonu dalje, udari ga u desnu nogu više kolena, u butinu, no ono ne beše smrtonosno, ali ne beše ni poslednje. Redov Veljko Bjelović odmah je pritrčao, rasekao čakšire i previo mu ranu. Prokleti mitraljez sipao je neprekidno paklenu vatru i još dva zrna smrtonosno pogodiše – jedno Leona u trbuh, a drugo njegovog Veljka u grudi i obojica padoše, ne znajući više jedan za drugoga. Sudbina je htela da je Leon ostao nepomičan zanavek, a Veljko je ranu preboleo.

„Eto tako je naš Leon hrabro, junački pao niukoliko se ne razlikujući od njegovih hrabrih saboraca, a za čast, slavu i veličinu naše opšte majke Srbije! Izvinite Leonove mlađe drugove, što se u brzini ne setiše verske razlike i Leonov grob obeležiše istim znakom kao i grobove ostalih drugova…”, završava svoje pismo komandant 4. puka Milutin Stefanović.