Diskretna prisutnost

Dragoslav Knežević (1947) među slikarima svoje generacije, i šire, uživa posebno poštovanje kao ličnost koja je, uprkos egzistencijalnim i drugim iskušenjima, uspela da sačuva veru u svrsishodnost slike i unutrašnju nužnost slikarskog čina. Njegove samostalne izložbe očekuju se s velikom pažnjom jer su, između ostalog, i refleksi stvaralačkog kontinuiteta, uzori upornosti i vida sačuvane slobode, danas dragocenih retkosti. Reč je o introvertnoj ličnosti koja je razvila vrstu disciplinovane askeze, tzv. samozaštite, da bi održala sopstveni ritam rada i prkosila forsiranju brzine i pritiscima sada i ovde. Od prve samostalne izložbe 1981. godine, Knežević utemeljuje svoj stav idejom da „stvoriti jedno delo znači stvoriti jedan svet”. A stvaranje sveta zahteva vreme i on ne izlaže često. Tako je od prethodne šeste samostalne izložbe, priređene takođe u galeriji Ulusa 2007. godine, prošlo devet godina.

Koncepcija nove izložbe donosi upadljive i vitalne promene na idejnom i vizuelnom planu. Urbane vizure i dalje su u fokusu ovog slikara, problemski koncentrisane na eksterijer i arhitekturu Novog Beograda koja je lajtmotiv ove postavke. Drama klaustrofobičnih prostora i atmosfera tajnovitog dešavanja u enterijeru, tipično za Kneževićeve ranije cikluse, izmeštene su u drugu prostornu i svetlosnu dimenziju, može se reći opušteniju, slobodniju, sličnu odrasloj ljubavi. Igra naglašenih vertikala u kompoziciji fasada ogromnih betonskih zdanja i njihovo ritmičko nizanje u modularnom sistemu pojačavaju dinamiku prizora i predstavljaju dobro izbalansiran odnos prostornih vizura. Atmosfera u slici stvara se i sistemom svođenja elemenata na bitno; jednostavnim konturama i često u gotovo monohromnom registru Knežević razvija bogatu vizuelnu poemu o idealnom gradu. Jer, za njega je prostor slike jedinstven doživljaj. U traganju za gradom – utopijskim mestom kosmičkog svetla i nesputane slobode autor svodi konkretne podatke do apstraktnih jedinica. Metafora o Gradu svetlosti i prosvetljenja najsnažnija je u kolažima koje je autor realizovao u najboljoj tradiciji ovog slikarskog postupka.

U prepoznatljivoj rukopisnoj ortografiji on u slikama velikog formata zadržava vidljive elemente figuracije, a pikturalne kvalitete gradi od svetlih i sivih tonova do hromatskih zasićenja, tipičnih za paletu njegovih ranijih radova. Za Kneževića je svakako bio izazov da arhitekturu Novog Beograda i njene bezbojne solitere sagleda na jedan humaniji i prisniji način.

Kao žitelj tog dela grada on svakodnevno posmatra stambena zdanja iz donjeg rakursa nastojeći da u njima otkrije nevidljive prostorne i svetlosne kodove. Duhovitost i lucidnost slikareva vidljiva je i u igri asocijacija čitljivoj i u samim nazivima radova – „Svedena”, „Lestvice”, „Gajbice”, „Pastelna”, „Komšija”. Mada je na likovnoj sceni aktivan već četiri decenije, i laureat je značajnih priznanja, npr. nagrada Oktobarskog salona (za slikarstvo 1984. i 1992. za grafiku, zajednički rad sa B. Pavićem), Dragoslav Knežević je na određeni način, za širu kulturnu javnost, umetnik diskretne prisutnosti.