Дискретна присутност

Драгослав Кнежевић (1947) међу сликарима своје генерације, и шире, ужива посебно поштовање као личност која је, упркос егзистенцијалним и другим искушењима, успела да сачува веру у сврсисходност слике и унутрашњу нужност сликарског чина. Његове самосталне изложбе очекују се с великом пажњом јер су, између осталог, и рефлекси стваралачког континуитета, узори упорности и вида сачуване слободе, данас драгоцених реткости. Реч је о интровертној личности која је развила врсту дисциплиноване аскезе, тзв. самозаштите, да би одржала сопствени ритам рада и пркосила форсирању брзине и притисцима сада и овде. Од прве самосталне изложбе 1981. године, Кнежевић утемељује свој став идејом да „створити једно дело значи створити један свет”. А стварање света захтева време и он не излаже често. Тако је од претходне шесте самосталне изложбе, приређене такође у галерији Улуса 2007. године, прошло девет година.

Концепција нове изложбе доноси упадљиве и виталне промене на идејном и визуелном плану. Урбане визуре и даље су у фокусу овог сликара, проблемски концентрисане на екстеријер и архитектуру Новог Београда која је лајтмотив ове поставке. Драма клаустрофобичних простора и атмосфера тајновитог дешавања у ентеријеру, типично за Кнежевићеве раније циклусе, измештене су у другу просторну и светлосну димензију, може се рећи опуштенију, слободнију, сличну одраслој љубави. Игра наглашених вертикала у композицији фасада огромних бетонских здања и њихово ритмичко низање у модуларном систему појачавају динамику призора и представљају добро избалансиран однос просторних визура. Атмосфера у слици ствара се и системом свођења елемената на битно; једноставним контурама и често у готово монохромном регистру Кнежевић развија богату визуелну поему о идеалном граду. Јер, за њега је простор слике јединствен доживљај. У трагању за градом – утопијским местом космичког светла и неспутане слободе аутор своди конкретне податке до апстрактних јединица. Метафора о Граду светлости и просветљења најснажнија је у колажима које је аутор реализовао у најбољој традицији овог сликарског поступка.

У препознатљивој рукописној ортографији он у сликама великог формата задржава видљиве елементе фигурације, а пиктуралне квалитете гради од светлих и сивих тонова до хроматских засићења, типичних за палету његових ранијих радова. За Кнежевића је свакако био изазов да архитектуру Новог Београда и њене безбојне солитере сагледа на један хуманији и приснији начин.

Као житељ тог дела града он свакодневно посматра стамбена здања из доњег ракурса настојећи да у њима открије невидљиве просторне и светлосне кодове. Духовитост и луцидност сликарева видљива је и у игри асоцијација читљивој и у самим називима радова – „Сведена”, „Лествице”, „Гајбице”, „Пастелна”, „Комшија”. Мада је на ликовној сцени активан већ четири деценије, и лауреат је значајних признања, нпр. награда Октобарског салона (за сликарство 1984. и 1992. за графику, заједнички рад са Б. Павићем), Драгослав Кнежевић је на одређени начин, за ширу културну јавност, уметник дискретне присутности.