Budžetska žmurka

Predlogu budžeta za narednu godinu, o kome se u Skupštini Srbije uveliko raspravlja, a koji je, prema tvrdnji premijera Srbije Aleksandra Vučića, najzdraviji za izlazak iz krize, čini se, nedostaje jedna stavka. Ne tako velika, ali dovoljna da se uzme u obzir, jer Srbija i za iduću godinu planira – deficit.

Drugim rečima, trošićemo više nego što ćemo stvoriti.

Ništa novo rekli bi poznavaoci naših budžetskih prilika. I u tako prenapregnutim javnim finansijama, baš ovih dana, izmiče pažnji jedna, naizgled, relativno mala stavka.

Prihodi od akciza na bazna ulja koja se koriste kao sirovina za proizvodnju maziva. Umesto toga, u Srbiji se bazno ulje prodaje kao evrodizel. Samo 40 dinara jeftinije nego na pumpama.

Milina za švercere. A za budžet?

Od početka godine u Srbiju je uvezeno 65.000 tona baznog ulja, iako je proizvođačima maziva godišnje potrebno 17.500 tona. Dakle, četiri puta više od realnih potreba. Republička kasa je zbog toga za devet meseci ove godine izgubila oko 25 miliona evra.

Dovoljno da se penzionerima podeli još hiljadarka jednokratne pomoći. Mnogima bi taj dinar više u džepu bio veliki kao kuća.

Od obećanja ministra energetike da će hitno reagovati zbog tolikog gubitka para, za sada nema ništa. Epilog cele priče, na kraju neće biti uvođenje akciza, već markiranje baznog ulja, kako bi se proverio njegov kvalitet, ali ne i gde to gorivo završava. U postrojenjima za dalju preradu ili na pumpama.

Država se očigledno nećka da jednim udarcem ubije dve muve – da spreči šverc i zaradi pare. Umesto toga novac će otići u kasu jedne strane privatne firme koja ima jedina pravo da markira gorivo u Srbiji. Kako stvari stoje, ubuduće će to raditi i za švercere.

Nejasno je, međutim, zbog čega se država Srbija libi da osnuje svoju laboratoriju i da tržište derivata, uz inspekciju i carinu,

stavi pod kontrolu. Od rafinerije i granice do krajnjeg potrošača. Valjda je to briga za potrošača kome svakako nije svejedno šta sipa u rezervoar svog auta.

U želji, valjda, da taj posao prepusti slobodnoj inicijativi privatnika, koji samo na tom poslu zgrnu i po sedam miliona evra godišnje, ona širom otvorenih očiju žmuri pred očevidnim švercom.

Suština, međutim, nije u laboratoriji i pukom pitanju njenog vlasnika, već u nezakonitim pravilima koja vladaju na ovom tržištu. Da ne bude zabune, ovih 25 miliona evra koje su šverceri stavili sebi u džep, neće spasiti budžet. Za njegovo dovođenje na pozitivnu granu potrebno je mnogo više. Međutim, to što država ne preseca ovaj otvoreni lanac šverca, pokazuje neodlučnost i selektivnost u borbi protiv sive ekonomije kojom se „valja” najmanje trećina našeg nacionalnog kolača.

Desetak milijardi evra.

Malo li je?