Krivica odraslih

Gde smo pogrešili? Mnogi od nas pitamo to posle vesti da su tri dečaka zapalila beskućnika koji je umro u najgorim mukama.

Nakon tragedije nadležni su se rastrčali: inspektori su za čas otkrili propuste u ustanovi čiji je štićenik jedan od trojice dvanaestogodišnjaka koji su bacili novine na dušek gde je spavao nesrećni Dragutin Todorčević.

Policija je odmah našla počinioce, tužilaštvo užurbano radi na slučaju, socijalne službe kontrolišu porodice iz kojih su druga dva dečaka. Ipak, gorčinu ne može da izbriše naknadni trud: kontrola Dečjeg sela i nadzor pomenutih porodica morali su da počnu pre tragedije. I zato možemo da zaključimo: zbog nemara odraslih izgubljen je jedan život.

Pominju se moguće kazne za roditelje, staratelje, traže se odgovorni. Ali već za nekoliko dana nesrećnog beskućnika zaboraviće i mediji i političari i javnost. Do sledećeg tragičnog slučaja.

A baš to ne bi smelo ponovo da nam se desi. Zvono na uzbunu da su neka deca drastično zanemarena, oglasilo se pre dve godine kada su dvojica braće od 10 i 11 godina napali književnika Rašu Popova kako bi ga opljačkali.

Polemika o dečacima trajala je danima, raspravljalo se o spuštanju starosne granice sa 14 godina kako bi i i oni mlađi krivično odgovarali za svoje postupke, svi su uglas vikali da moramo da radimo na prevenciji. I sve je ostalo – na priči.

Upozorenja da neka deca idu pogrešnim putem stizala su i kasnije: dečak ošamario nastavnicu, petnaestogodišnjaci izboli druga nožem, deca se iživljavala nad drugaricom, dečaci oslepeli i ubili štene…

Nijedno od njih očigledno nismo dovoljno ozbiljno shvatili.

Ne smemo da zaboravimo da su izazivači tragedije u Novom Sadu – samo deca. Za njihovo ponašanje odgovorni mogu da budu isključivo odrasli čija je krivica u ovom slučaju – ogromna. Dovoljno je poći od činjenice da su deca od 12 godina bila usred noći sama na ulici. Da li nam je potreban jasniji primer zanemarivanja dečaka od tog?

Nadležni kažu: ne može centar za socijalni rad da uđe u svaku porodicu. I to je tačno. Ali u slučaju spaljivanja beskućnika sva tri mala aktera tragedije odranije su u programu socijalne zaštite. Zašto se onda više pažnje nije posvetilo baš toj deci kod koje je već primećeno da problem postoji?

Mnogo je pitanja bez odgovora i opet ulazimo u začarani krug: roditelj – škola – socijalna služba. U svakom slučaju nad kojim se kasnije zgražavamo pokaže se da je neko u ovom krugu, ako ne i sva tri aktera – zakazao.

Tragedija u Novom Sadu mora da bude poslednja opomena za celo društvo da o najvećem blagu koje imamo, našoj deci, moramo bolje da brinemo. Zato konačno treba da počnemo da odgovaramo za svoje propuste.