Kod kuće je svirka najteža i najlepša

Rođen je u Bjelovaru, odrastao u Zemunu, a ceo život živi u Beogradu.

Od kada se sa kosom do pasa pojavio u „Ribljoj čorbi” ne prestaje da svira i peva.

Za 39 godina karijere osvojio je srca publike od 7 do 77.

Prema rokerima uvek su vladale brojne predrasude, ali njega je stalno pratio imidž „baš finog mladića”.

Za to je, kako nam je priznao Momčilo Bajagić Bajaga, zaslužan jedan od njegovih prvih susreta sa novinarima.

Očekivali su „čupavca na motoru”, a on je došao obrijan, ošišan, sveže istuširan i u čistoj majici... i najvažnije – vrlo lepo vaspitan.

Jedan od najomiljenijih autora i pevača našeg podneblja i šire koncertom na platou ispred Doma Narodne skupštine Beograđane i njihove goste uvešće u 2017. godinu.

– Kod kuće je uvek i najlepša i najteža svirka – kaže Bajaga i dodaje da ga niske temperature ne plaše jer za publiku priprema poseban repertoar sa najvećim hitovima koji će zagrejati novogodišnju noć.

Grad najavljuje dolazak velikog broja turista...

Nemamo more u blizini Beograda, ali imamo taj brend Nove godine i mislim da u to treba ulagati. Ni u Budimpešti i Beču nije ništa bolje okićeno nego kod nas, a oni i nemaju tu tradiciju dočeka napolju.

Beograd ima odličnu i raznovrsnu klopu koja nije ni skupa, za region nam je jeftino piće. Mnogo je mesta sa dobrim provodom – od trgova, do splavova i klubova. Beograd je uvek gostoljubiv i ovde se svi osećaju prijatno.

Porede ga sa Njujorkom jer ima tu neku posebnu atmosferu, pošto je najveći u regionu i navikao je da ljudi dolaze i da u njemu uvek ima gostiju.

Kako izgleda povratak u Beograd?

Uvek se radujem kad se vraćam. Najlepši mi je ulaz sa Ibarske magistrale jer odatle Beograd izgleda zaista moćno. Nigde ne možete da vidite takvo nebo. Do Budimpešte i Beča nema ništa svetlije od Beograda.

Odete, vratite se, dođete, idete... non-stop ste na nekom putu?

Počeo sam da sviram sa nepunih 18 godina u „Ribljoj čorbi”. Za vreme Jugoslavije turneje su se radile po redu – Beograd, Paraćin, Niš, Skoplje, Bitolj... dešavalo se da imamo 200 koncerata godišnje.

Kad se zemlja raspala, rok je ovde postao alternativa i deo naše publike se odselio u inostranstvo i mi smo krenuli da nastupamo po svetu. Bio sam na turneji po Australiji, išli smo u Ameriku, Kanadu...

Svirali smo u Alma-Ati u Kazahstanu, u Gaboroneu u Bocvani, Harareu u Zimbabveu... Dosad nismo svirali samo u Južnoj Americi. 

Jeste li onda građanin sveta, Beograđanin, ili još preciznije – Zemunac?

Beograđanin – Zemunac. Rana sećanja vežu me za Zemun, a od gimnazije pa nadalje za Beograd. Odrastao sam „preko mosta” i do 18. godine sam živeo tamo, ali srednju školu sam pohađao u Drugoj beogradskoj na Zelenjaku.

Zemun je tad izgledao mnogo dalje. Loknerova i moja majka kad su govorile „idemo u grad” mislile su na Zemun, a ne na Beograd. Sada je to sve povezano. Jedno vreme sam živeo na Dorćolu, odakle je i moja žena, a već dvadesetak godina sam na Senjaku.

Miran je deo grada, leti je hladnije nego u centru, ali je meni malo komplikovano jer nemam vozačku dozvolu i ne vozim, ali se snalazim taksijem i busom.

Nemate dozvolu?

U kombiju sam prešao nekoliko miliona kilometara i da sam vozio još i ovde...

Mislim da nemam dobru koncentraciju i da je bolje za mene, pešake i ostale učesnike u saobraćaju da ne vozim.

Sin, koji je diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti, i supruga voze, ćerka je napunila 18 i sad sprema prijemni za Fakultet primenjenih ili likovnih umetnosti, ali će i ona odmah da upiše vožnju...

Samo trojica članova benda imaju dozvolu jer nismo ni imali vremena za to. Ne sećam se da sam u poslednjih 30 godina dva-tri meseca bio stalno u Beogradu i mogao da idem na časove. A i nije me zanimalo. Da me zanimalo, verovatno bih naučio. Idem busom, tramvajem, taksijem, na svirke kombijem...

A vozite li bicikl?

Do ove godine sam vozio vrlo često, najviše sa ćerkom. Odemo na Adu ili Ušće i iznajmimo bajs. Obično se vozimo oko jezera ili od „25. maja” do Ade i nazad, odem na Zemunski kej... Ostalo mi je iz detinjstva – provozam se od „Jugoslavije” do „Venecije” i još dalje do veslačkog kluba, da se popnem na Gardoš.

Sa sinom kad mogu idem na „Zvezdine” utakmice, a ćerka je talentovana za muziku, pa sam joj odmah našao jednog od kolega da je podučava i kupio joj gitaru za levoruke.

Volim i da šetam. Kada sam živeo u Skenderbegovoj, supruga i ja smo imali velikog psa i redovno ga šetali na tvrđavi. Tad sam i zgotivio Gornji i Donji grad.

Pominjete ih i u pesmama, pre nekoliko godina tamo je bila svirka?

U pesmi „Iza nas” pominje se Donji grad, a u „Stari put za Novi Sad” mislim na zemunski Donji grad, pošto sam tamo živeo. Na Dorćolu sam bio u Skenderbegovoj i taj deo Kališa bio je najbliža zelena površina gde smo išli sa kučetom. Super je bio i koncert tamo.

Peca Popović je vodio građane u obilazak mesta koja se pominju u pesmama?

Na album „Ruža vetrova Beograda” stavili smo sve pesme o Beogradu i bila je to Pecina ideja. Nisam puno razmišljao o tome dok mi on nije rekao: „Jesi li ti svestan koliko je pesama u kojima se pominje Beograd?”

Kad smo krenuli da brojimo, videli smo da ih je petnaestak i skupili smo ih na jedno mesto. Tura sa otvorenim busom išla je pred koncert na Kališu, pa su tako ljudi mogli recimo da odu do Slavije gde šina savije...

I do Ulice Zmaja od Noćaja... Kakva su čuda tamo moguća?

Kad sam pisao pesmu, mislio sam na ceo Dorćol, ali ta ulica ima najbolje ime. U tom trenutku nisam znao da je Zmaj od Noćaja Stojan Čupić realna ličnost, a da je Noćaj selo.

Pesma je izašla i onda su me zvali Noćajci i rekli da bi trebalo tamo da sviramo. Još to nismo uspeli, ali možda ćemo jednog dana.

A čuvena pesma „442 do Beograda”?

Ljudi uvek vole da pričaju o tome. Na početku karijere mrzelo me je da ih razuveravam i onda sam jedno vreme, kad me pitaju „Je l’ Skoplje?”, govorio „Skoplje”, „Zagreb?” – „Zagreb”.

Nije se mislilo ni na jedan grad, broj je bio samo zgodan zbog rime, a hteo sam da bude puno kilometara.

Kada biste birali trg, skver ili ulicu sa svojim imenom, koji deo Beograda bi to bio?

Ne ložim se puno na to. Za autora je najveći kompliment da pesme ostanu da se sviraju i izvode posle njega. Nije ni bitno da ljudi znaju čija je to pesma, ali verujem da je onima koji su je napisali drago da je čuju gore na nebu.