Njujork je pun čudaka poput mene

Ako ne vidite svet na istinit i zanimljiv način, nije važno kakve bajke pričate, niko u njih neće verovati. Magija mora biti ukorenjena u stvarnosti, kaže Salman Ruždi na početku razgovora koji vodimo na 21. spratu jednog njujorškog nebodera. Magijski realizam obeležio je njegove rane romane „Deca ponoći“ i „Sramota“ koji mu donose književnu slavu, a „Satanski stihovi“ – vanknjiževne kontroverze koje kulminiraju fatvom. Naime, 1989. Ajatolah Homeini izrekao je smrtnu kaznu Ruždiju zbog „huljenja Islama, Muhameda i Kurana“ i pozvao muslimanski svet da to sprovede u delo. Fatva je bila na snazi devet godina tokom kojih je Ruždi živeo u dubokoj ilegali, a čuvalo ga je na desetine agenata specijalnih službi. Od 2000. živi u Njujorku, i dalje na tajnim adresama, te nije bilo nimalo lako doći do njega. Ovaj intervju vođen je u dobro obezbeđenoj prostoriji, a jedan od uslova da prihvati razgovor bio je da neće biti političkih pitanja.

Zahvaljujući romanima koji su ispisali i njegov život, Salman Ruždi postao je jedan od najtraženijih pisaca našeg vremena. Kod nas su prevedeni gotovo svi njegovi naslovi među kojima i najnoviji – „Dve godine, osam meseci i dvadeset osam noći“. U gustom romanesknom tkanju koje plete između fantastike i mita, Ruždi teži da obuhvati složene dimenzije vremena, stalne preobražaje sveta, komešanje istorije i ljudski život nesaglediv u svojim turbulentnim obrtima i grotesknim deformacijama.

Rođen u Bombaju, Salman Ruždi (1947) pohađa elitni koledž i diplomira u Engleskoj gde provodi najveći deo života.

Bio sam zbunjen i smeten kad sam, kao mlad, napustio Indiju i došao u London, kaže. Kad sam objavio svoj prvi, ne posebno uspešan roman „Grimus“, shvatio sam da moram da otkrijem ko sam kako bih nastavio da pišem. Zato sam odlučio da se vratim na mesto detinjstva – u Indiju, i da uspostavim vezu sa zemljom koju sam napustio.

Tako je nastao vaš kultni roman „Deca ponoći“. Moglo bi se reći da je Indija od vas napravila pisca.

Rođen sam u istorijski značajnom trenutku – dva meseca pošto je Indija stekla nezavisnost. Ali, kolonijalizam ne nestaje istog dana kad kolonizatori odu – posledice ostaju. Odmalena sam želeo da što više saznam o vezama između Engleske i Indije – šta je ko kome učinio. Bilo je logično da upišem studije istorije koje su mi pomogle da se ostvarim kao pisac. U mnogim knjigama, počev od „Dece ponoći“, obrađujem istorijske teme. Ponekad dodam i elemente fantastike, ali za mene je ključno pitanje odnosa pojedinca i istorijskih događaja koji se oko njega odvijaju.

U najnovijem romanu „Dve godine, osam meseci i dvadeset osam noći“ nema mnogo istorije. Volite da kažete da je to vaš najkomičniji roman, a ja bih dodala da u njemu ima i najviše elemenata fantastike.

U pravu ste. U knjizi se vraćam na priče koje sam slušao kao dete, a koje bi se mogle podvesti pod fantastiku – najpoznatija je zbirka „Hiljadu i jedna noć“. Tada sam shvatio da, iako znam da ćilimi ne lete, oni u pričama lete i mogu da vas odvedu na zanimljiva mesta. Umetnička istina nije isto što i naturalizam – to je neka izmišljena istina koju čitaoci prihvataju kao pravu zato što na istinit način prikazuje ljudsku prirodu. Književnost govori o tome kakvi smo kao ljudska bića i šta jedni drugima radimo, čak i ako do te istine stignemo na letećem ćilimu.

Mislite da je fantastika dobar način da se govori o stvarnosti?

Ako želite da govorite o filozofskim idejama, fantastika je savršena za to.

Naročito vas privlači svet natprirodnih bića – džinova...

Privlači me jer nema ništa zajedničko sa svetom religije. To nisu božanska bića, poput anđela. Anđeli služe Bogu. Ako postoje anđeli, onda postoji i raj. Ako postoji raj, onda postoji i pakao, a to je već religijski koncept. Džinovi su u nekom drugom svetu – oni su svetovna natprirodna bića i zato mi se sviđaju. Sem toga, bahati su, što ih čini još privlačnijim. (smeh)

Jedan od likova u romanu je i Ibn Ružd, filozof iz 12. veka. Saznala sam da vaše prezime Ruždi potiče upravo od njegovog prezimena.

Ni ja to dugo nisam znao. Otac je odabrao prezime Ruždi zato što je izuzetno cenio filozofiju Ibna Ružda, na Zapadu poznatog kao Averoes. Stav suprotan njegovom izneo je, sto godina ranije, persijski filozof El Gazali, koji je imao daleko konzervativniji stav.

U knjizi evocirate tu filozofsku raspravu, aktuelnu i danas...

Hteo sam da krenem od filozofa koji su, pre mnogo vekova, pokrenuli raspravu između prosvećene i reakcionarne misli koja je i okosnica zapleta u romanu. Džinovi zauzimaju strane u toj raspravi i tako nastaje rat. Kad sam počeo da pišem knjigu, niko nije ni znao za pojam Islamska Država. Međutim, kad sam završio knjigu, ispostavilo se da je plod moje mašte postao stvarnost.

Zanimljivo je što se deklarišete kao ateista, a izuzetno dobro poznajete islam koji ste izučavali i na fakultetu ...

Jesam. Kao pojedinac ne osećam potrebu da pripadam nekoj religiji jer ona objašnjava svet na način koji meni nije zanimljiv, ali religiju ne možemo zaobići – ona je sveprisutna! Pisci koji su ateisti moraju da se bave religijom jer je danas to velika tema.

Roman „Satanski stihovi“ doneo vam je mnogo problema, uključujući i fatvu. Da li ste mogli da pretpostavite da će vaš sekularni pristup islamu toliko isprovocirati muslimanski svet?

Reakcija nije došla od muslimanskog sveta. Došla je, nažalost, od Ajatolaha Homeinija, koga vidim kao predstavnika neke vrste fašizma koji je zaživeo u Iranu. Na nesreću, uspeo sam da privučem njegovu pažnju. Znam mnogo muslimana koji s uživanjem čitaju tu knjigu. Osim toga, devedeset odsto romana „Satanski stihovi“ ne odnosi se na religiju – u suštini, to je knjiga o migraciji i njenim posledicama, kao i o procesu preobražaja ličnosti. Jedina istina je – moj stav o religiji je disidentski.

Vaša velika tema je pitanje identiteta koji je fluidan i promenljiv. Vaši junaci u sebi nose različite ličnosti. Da li je pitanje identiteta danas i književno i političko pitanje?

Tema identiteta postala je političko pitanje. Nosimo mnoštvo različitih ličnosti zarobljenih u jednom telu. Način na koji se ophodimo prema deci ili prijateljima razlikuje se od načina na koji se ophodimo prema ljubavnici ili poslodavcu. U ovo postfrojdovsko doba postali smo svesni da nam je identitet fragmentaran i višestruk. Postoji četrdesetak načina na koje svako od nas može sebe da opiše i svaki je istinit, a svi oni zajedno čine naš identitet. Ipak, u svetu danas neko kao da hoće da svede naš identitet i svrsta nas, recimo, u zapadnjake ili islamiste, Srbe ili Hrvate – kao da žele da svrstaju ljude u uže kategorije. Prava vrednost književnosti je u tome što nam pokazuje da smo složene, kontradiktorne, višeslojne ličnosti.

Zaokuplja vas i pitanje migracija, transformacija, egzila. Svedoci smo velikog priliva naroda iz Azije u Evropu. U novinama čitamo da se bogati Evropljani sele u Australiju jer se tamo osećaju sigurnije. Svet se menja.

Menja se! Pitanje izbeglica je kolosalna tema. Da ljudi ne bi bežali iz svojih zemalja gde im je ugrožen život, treba učiniti nešto da nemaju razloga da beže. Ono što se dešava u Siriji i Iraku uzrokuje priliv izbeglica. Sukob treba rešiti kako ljudi ne bi imali potrebu da beže. Sem toga, može se postaviti pitanje zašto arapske zemlje ne prihvataju te ljude koji govore istim jezikom. Zašto zemlje Persijskog zaliva u kojima se govori arapski i gde je isti verski sistem uopšte ne prihvataju izbeglice? Zašto Zapadna Evropa mora da prihvati sve izbeglice? O tome bi mogle da se povedu ozbiljne rasprave.

U jednom romanu pišete: „Čovek treba da zna šta može da ostavi za sobom, a šta je to od čega ne sme da se odvoji“. Vi ste za sobom ostavili mnogo toga. Šta je to od čega se ne odvajate?

Kad sam se rodio, od očevog prijatelja dobio sam komadić srebra, na kom je bila ugravirana mapa nepodeljene Indije – bilo je to pre podele zemlje. Tu mapu ugraviranu u srebru nosim sa sobom kud god da pođem. To je nešto što određuje moju ličnost – ja sam čovek iz nepodeljene Indije! Kao što ste rekli, bio sam Londonac, sad sam Njujorčanin, ali u suštini, ja sam dečak iz Bombaja.

Bombaj, London, Njujork... Prešli ste pola zemaljske kugle. Kako biste voleli da dovršite taj krug?

Kad bi trebalo da ukratko opišem sebe, rekao bih da sam pisac metropole. Kad pomislim na Bombaj, London ili Njujork, među njima vidim velike sličnosti. A što se tiče mog kruga, čini mi se da se lepo uklapam u Njujork – pun je čudaka poput mene!

*autorka je urednik u redakciji Kulture Radio televizije Srbije