Zaboravljeni Zrenjanin

U većini automobila, u dodatnu opremu spadaju klima, navigacija, zvučnici, alarm, stalak za mobilni... U mom „jugu” dodatnu opremu čini pet praznih balona koje punim vodom svaki put kada krenem kod mame u Zrenjanin.

Kada krećem za Zrenjanin, obično svratim kod kume, pa i od nje uzmem koji balon. Prvi put je bila začuđena, uz komentar: – Pa što vučeš toliku vodu kada u prodavnici ima za 100 dinara ova od pet litara? Aha. Pomnoži to sa 365 dana u godini. I sa od tri do pet članova porodice. I tako 10 godina.

U mojoj kući se zna i tačan datum kada je ovaj jedini grad u Srbiji, a verovatno i u Evropi, dobio zabranu korišćenja vode iz gradskog vodovoda. To je bilo baš ovih dana, krajem januara 2004. godine, kada je sestra ušetala s „paketićem” iz porodilišta, unoseći u kuću sve ono što bebe donose: neprospavane noći, prljave pelene i još jednu novu, neočekivanu brigu – vodu.

Počeli smo da kupujemo vodu u prodavnici, kombinujući je s vodom iz seoskih bunara. Mama je prelazila i po 45 kilometara ne bi li sipala vodu iz okolnih sela, ali je onda računica za gorivo pomrsila računicu za vodu.

Na čitav grad je pre nekoliko godina izgrađena jedna eko-česma, ispred koje su neprekidno kilometarski redovi, a onda je i ona proglašena neispravnom za piće. Bude tu i svađa, pa vas pitaju iz kojeg ste kraja grada, a ako odete u selo, kažu: „Zbog vas iz Zrenjanina se nama česma stalno kvari.”

I tako punu deceniju. „Jugo” vikendom dovozi beogradsku vodu, koju, ruku na srce, mnogi u Beogradu i ne piju, sumnjajući u njen kvalitet, a mama donosi vodu kada ide u Samoš da obiđe svoju majku. Vuče je i iz obližnje prodavnice.

Naša mera je najmanje pet litara dnevno, zavisno od brojnog stanja u kući. Mnogi ne mogu sebi da priušte taj „luksuz” i piju vodu iz česme kao što su pili i njihovi stari, kada se takođe pričalo da voda ne valja.

Ovaj problem nije od juče. Odavno se šuška o tome kako je baš ovde najviši procenat operisanih od kamena u žuči, i to među tridesetogodišnjacima. Poslednje dve decenije dramatično se povećao i broj obolelih od raka, pri čemu nije urađena nijedna opsežna analiza uticaja vode na zdravlje stanovnika ovih krajeva.

I da – Zrenjanin nije bombardovan, ono malo industrije više ne radi nego što radi, tako da otpadaju argumenti tipa zagađenje i bombe. Nije sve u vazduhu, ima nešto i u vodovodnim cevima.

Zrenjanincima decenijama pričaju o fabrici vode, stranke se smenjuju na vlasti, a umesto fabrike, raste cena potrebna za izgradnju, od 25,5 do 65 miliona evra. Sad je neko presudio da je preskupo da se izgradi ovakvo postrojenje. Šta on, taj koji je doneo takvu odluku, sipa svakog jutra u čašu? Da li supu kuva kupovnom vodom ili salatu pere česmovačom? Kako se tušira, pere zube? Da li su u gepeku njegovog automobila prazni baloni? I za koga preskupo – za Srbiju, za jedan grad od 80.000 stanovnika, za jedan dečji život?

Cela Srbija je stala uz Užice i tako i treba da bude. Zašto je Zrenjanin zaboravljeni grad? I kako je to voda u Srbiji postala luksuz?

P. S. Objavljeno na današnji dan 2014. godine. Stanje nepromenjeno.