Novi projekat Filharmonije je „sirotinjski”

Odmah posle novogodišnjih praznika saznali smo tri činjenice: prva je da Kolarčeva zadužbina funkcioniše zahvaljujući entuzijazmu zaposlenih i da njena dvorana zahteva renoviranje, a druga vest je bila da su arhitekte Dragan Marčetić i Milan Maksimović pobednici konkursa za dizajn dela Bloka 13 u Novom Beogradu gde je planirana nova zgrada Beogradske filharmonije. Treće je da su se oglasili i umetnici iz Narodnog pozorišta sa zahtevom da se izgradi Opera u okviru projekta „Beograd na vodi”.

Bilo je to dovoljno da se postavi pitanje da li imamo odgovarajuće koncertne prostore u Beogradu i da li im je potrebna rekonstrukcija, s obzirom na to da je reč o kultnim prestoničkim mestima, kao što su Kolarac, Dom sindikata, Sava centar. Nova zgrada Beogradske filharmonije je dobra vest, ali su potrebni vreme i novac (oko 30 miliona evra) za njenu izgradnju. A Narodno pozorište je skučeno jer u njemu deluju drama, opera i balet. O tome kako sačuvati postojeće koncertne prostore dok se ne realizuju novi i ko će sve naći svoje mesto pod krovom Beogradske filharmonije upitali smo Zorana Erića, kompozitora i rektora Univerziteta umetnosti, i Ljubišu Jovanovića, flautistu, profesora i prvog čoveka ansambla „Kamerata Serbika”, sa kojim su nastupali Bočeli i Pavaroti.

– Naravno da je moguće renovirati i prenameniti bilo kakav prostor i proglasiti ga koncertnim. To međutim nije pravi put, jer se renoviranjem možda gasi požar, umanjuje problem, sanira akutna „upala”. Ako se već mora ići tim putem renoviranja onda je prva koncertna dvorana o kojoj valja razmišljati Dom sindikata, kaže rektor Zoran Erić.

A o novom zdanju Beogradske filharmonije naš sagovornik dodaje:

– Uvek pričamo o nekoj pomoći, ali nikada ne govorimo o pravoj investiciji kada je reč o umetničkoj muzici. Zato je izgradnja nove koncertne dvorane na atraktivnoj lokaciji, ma kome god ona bila namenjena, izvanredna vest po sebi. Onda dolaze druga pitanja: za koga se ona gradi, mogu li još neki ili svi koristiti ovu dvoranu, a ne samo Beogradska filharmonija koja se navodi kao vlasnik – korisnik novog prostora itd. Nipošto nemojmo odustajati od ideje da se nešto novo, lepo i korisno za muziku napravi.

Flautista Ljubiša Jovanović smatra da je Beograd jedna od retkih svetskih metropola koja tokom 20. veka nije izgradila dostojni koncertni prostor i naglašava da „nijedna dvorana ne može biti vlasništvo samo jedne institucije, ma kako se zvala. Može biti samo opšte dobro, univerzalne namene i višeznačne funkcije za različite prilike.”

– U isto vreme je potpuno jasno da se ne može dobiti suštinski trajni i idealni projekat na konkursu, za nagradu od svega 9.000 evra! Tako je i novi projekat BF u stvari „sirotinjski” i nikako se ne može tvrditi da će za ulaganje od 30 i više miliona evra imati idealne uslove dostojne velikih evropskih i svetskih dvorana. Postoje samo dve opcije: ili će se napraviti univerzalni projekat za simfonijske i operske događaje, poput onog u Pekingu (što daleko nadmašuje 50 miliona evra), ili će se za sumu od 5 do 8 miliona evra pristupiti ozbiljnoj rekonstrukciji Doma sindikata u kome bi se adaptirao prostor za 1.600–1.800 posetilaca, što zadovoljava potrebe Beograda, ističe Jovanović.

O drugim dvoranama u gradu naš vrsni flautista navodi da je Kolarac „vrhunska dvorana za kamernu muziku, u svetskim okvirima, hram muzike koji mora opstati uz ozbiljnu pomoć države. Sava centar je zahvaljujući izuzetnom angažovanju zaposlenih uspeo da premosti potrebu za simfonijskim zvukom i većim auditorijumom u okviru Beograda. U slučaju pažljive rekonstrukcije, otklanjanja plišanih stolica i debelih tepiha, kao i dodavanjem drvene školjke na sceni, može biti u najmanju ruku kvalitetna dvorana poput Festšpile u Salcburgu”.

Ljubiša Jovanović smatra da se moramo prilagoditi realnim mogućnostima države u kojoj živimo i da ne sme biti dileme da li će i ko sponzorisati nove klavire ili rekonstrukcije dvorana. „Novi projekti, skupi i gotovo nedostižni mogu se praviti samo sa vrhunskim arhitektama priznatog, svetskog nivoa, da bi dobili svoje pravo opravdanje. A to košta u najmanju ruku desetostruko više od predviđene sume. Krajnje je vreme da se umetnici okupe oko univerzalnog, zajedničkog stava koji vodi izlasku iz duboke krize u kojoj se muzička umetnost u Srbiji nalazi. Bez sala, instrumenata, menadžerskih agencija, promocije domaćeg stvaralaštva, materijalnih sredstava i odgovarajućeg statusa, nalazimo se u slepoj ulici iz koje nema izlaza.”

Na temu ulaganja u Kolarčevu zadužbinu rektor Erić konstatuje da je „Kolarac akustički, a i po mnogo čemu drugom, najpodobnija koncertna dvorana u Beogradu. To je nepobitna činjenica. Prosto nemam reči kojima bih opisao stanje u koje je ova ugledna ustanova dovedena. Pa, ubili su „Jugokoncert”, sada se to čini i sa Kolarcem! Ima li tome kraja? Hoće li se naći neko ko će umeti da objasni odgovornima šta to rade i gde će nas to odvesti? Ako se nekome čini da se u institucijama ne radi dobro i da može bolje onda neka se to i učini. Nemojte rušiti, zatvarati, rasterivati ljude koji godinama sa dobrim namerama i sjajnim rezultatima rade. Ne može se lako sagraditi stariji i lepši itd.... Pa kome to još nije jasno!

I na kraju o tome kakav bi tretman umetnička muzika kod nas trebalo da ima Erić, naš vrsni kompozitor, pojašnjava:

– Voleo bih da umetnička muzika ima isti tretman kao u Austriji, Francuskoj ili Nemačkoj. Ne može? Dobro, možda bi bilo dovoljno da muzika kod nas ima isti tretman kao neka poznata sportska društva. Njihovi milionski dugovi i troškovi pokrivaju se bez mnogo zapitkivanja i razmišljanja. Odlično je što se obećava da će za izgradnju zgrade Beogradske filharmonije biti izdvojeno više od 30 miliona evra. Valjalo bi naći još toliko i urediti nešto ili napraviti još nešto novo. Eto, to bi bio jedan od dobrih ishoda, kaže Erić.