Breskvice iz Toronta

Ka­žu da se po re­cep­ti­ma Zo­ri­ce Pa­vlo­vić Po­mo­rav­ke, ko­je od 2009. ob­ja­vlju­je na ra­znim por­ta­li­ma, a od pre če­ti­ri go­di­ne i na svom blo­gu „Co­o­king with Zo­ki”, pri­pre­ma­ju je­la u ta­ko­re­ći sva­kom do­mu, sa­mo se ume­sto u ku­var kao ne­ka­da sa­da „za­vi­ri” na in­ter­net. Zo­ri­ca je, po ne­kim ra­ču­ni­ca­ma, do sa­da sku­va­la, aran­ži­ra­la, fo­to­gra­fi­sa­la, re­cept is­pi­sa­ka i sve to po­sta­vi­la na in­ter­net vi­še od 2.000 pu­ta! Po­če­la je na „Ser­bian Ca­feu”, po­sle je po­sta­la re­dov­na na „Ku­li­na­ri­ci” gde su pe­dant­no, sta­ti­stič­ki, pra­ti­li sve što ra­di, pa i to da je 25. no­vem­bra 2016. ob­ja­vlje­no 2.000 re­ce­pa­ta!

Po­mo­rav­ki­ni re­cep­ti su ozna­če­ni kao omi­lje­ni vi­še od 160.000 pu­ta. Naj­po­pu­lar­ni­ji­ja je „mil­ka tor­ta”, ko­ja je 1.521.800 pu­ta pre­gle­da­na. Mno­gi Zo­ri­či­ni re­cep­ti su i is­pro­ba­ni u dru­gim ku­hi­nja­ma pa je ta­ko u odelj­ku „ka­ko je dru­gi­ma is­pa­lo” ob­ja­vlje­no 6.000 fo­to­gra­fi­ja. Naj­če­šće je to bio re­cept za ko­lač bre­skvi­ce, čak 260 pu­ta.

To­li­ko o sta­ti­sti­ci i raz­lo­zi­ma da po­tra­ži­mo blo­ger­ku Zo­ri­cu Pa­vlo­vić Po­mo­rav­ku i sa­zna­mo ne­što vi­še o njoj i uput­stvi­ma za pri­pre­mu je­la ko­je ne­se­bič­no da­ru­je uz mno­go­broj­ne ko­ri­sne sa­ve­te.

KLjUČNA REČ ILI KATEGORIJA

– Ži­vim na pe­ri­fe­ri­ji To­ron­ta, u jed­nom ma­lom me­stu sa sko­ro sto hi­lja­da sta­nov­ni­ka, ko­je se zo­ve Pi­ke­ring  ̶  re­kla nam je u raz­go­vo­ru te­le­fo­nom, ta­ko da nam je bi­lo ja­sno za­što pra­vi štru­dlu sa ci­me­tom i su­vim gro­žđem na ka­nad­ski na­čin.

– Ku­hi­nja je ov­de me­šo­vi­ta jer ži­vi mno­go raz­li­či­tih na­ro­da i na­ci­o­nal­no­sti, ta­ko da se uvek mo­že pro­ba­ti ne­što no­vo. Ina­če tra­di­ci­o­nal­nu ka­nad­sku ku­hi­nju baš i ne vo­lim, jer oni vr­lo sla­bo ko­ri­ste za­či­ne  ̶  pri­zna­je.

Su­de­ći po re­cep­ti­ma ko­je ob­ja­vlju­je, Zo­ri­ca je osta­la ver­na na­šoj tra­di­ci­o­nal­noj ku­hi­nji, ma­da se, ka­ko ka­že, u svet oti­snu­la 1975. go­di­ne, na Kr­stov­dan, 27. sep­tem­bra.

– U to vre­me je mo­mak sa ko­ji sam se za­ba­vlja­la tre­ba­lo da ide u Ka­na­du. Ve­ri­li smo se i po­sle go­di­nu da­na sam kre­nu­la za njim, sa na­me­rom da bu­dem ne­ko­li­ko go­di­na, pa da se vra­ti­mo  ̶  ot­kri­va pro­pa­le pla­no­ve.

Ni­je se vra­ti­la, ali ni­je ni za­bo­ra­vi­la svoj za­vi­čaj i obi­ča­je. Ta­ko da je ne­dav­no, uz slav­ski ko­lač, ži­to, vi­no, sve­ću i bo­ga­tu tr­pe­zu pro­sla­vi­la svo­ju sla­vu, Jo­van­dan u kru­gu mno­go­čla­ne po­ro­di­ce i pri­ja­te­lja.

– Ve­li­ka po­ro­di­ca se stvo­ri­la ta­ko što smo spo­ji­li de­cu iz dva bra­ka. Dve kćer­ke, ko­je pod­jed­na­ko vo­lim kao svo­je, iz pr­vog bra­ka mog sa­da­šnjeg su­pru­ga i mo­ja dva si­na iz mog pr­vog bra­ka. Ima­mo tro­je unu­ča­di od naj­sta­ri­je kćer­ke, dva unu­ka i unu­ku – pred­sta­vlja nam Zo­ri­ca svo­je dra­ge.

Za­ni­mlji­vo je da Zo­ri­ca po pro­fe­si­ji ni­je ku­var. Go­di­na­ma je ra­di­la za ve­li­ku kom­pa­ni­ju ko­ja se ba­vi pro­iz­vod­njom čo­ko­la­de, ma­da čo­ko­la­du ne vo­li. I ne sa­mo da ni­je ku­var ne­go je, ka­ko ka­že, do pe­de­se­te go­di­ne mr­ze­la da ku­va! Ku­va­nje je za­vo­le­la pre de­se­tak go­di­na. Spon­ta­no.

– Po­če­la sam da pro­vo­dim mno­go vi­še vre­me­na u ku­hi­nji i na in­ter­ne­tu i mo­ja ra­do­zna­lost za ne­kim no­vim uku­si­ma me je do­ve­la ov­de gde sam sa­da. Ma­da ku­va­ti je jed­no, a aran­ži­ra­nje i fo­to­gra­fi­sa­nje pod­ra­zu­me­va ume­ća. To je bio iza­zov – ka­že ova že­na.

– Kom­pju­ter i di­gi­tal­na ka­me­ra su mi bi­li pot­pu­no stra­ni, ali sam po pri­ro­di vr­lo upor­na kad ne­što že­lim. Uči­la sam upo­re­do da ko­ri­stim kom­pju­ter i di­gi­tal­nu ka­me­ru. Pr­vu ka­me­ru mi je po­klo­ni­la mla­đa po­ćer­ka, ni­sam bi­la za­do­volj­na, pa mi je ku­pi­la dru­gu, pro­fe­si­o­nal­nu, i od ta­da po­či­nje mo­je uče­nje, s ob­zi­rom na to da učim i dan-da­nas. Tru­dim se da sli­kom do­ča­ram bar je­dan deo tog je­la, da mo­gu i dru­gi da ga is­pro­ba­ju  –ob­ja­šnja­va Zo­ri­ca Pa­vlo­vić.

Po re­cep­ti­ma ko­je ob­ja­vlju­je i le­pim ko­men­ta­ri­ma ko­ji ih pra­te, po­mi­sli­li smo da če­sto do­la­zi u Sr­bi­ju.

– Na mo­ju ža­lost, za ove 42 go­di­ne, sam bi­la sa­mo če­ti­ri pu­ta. Ne­mam ni­kog od fa­mi­li­je, otac je umro još ka­da sam bi­la de­te, ma­ma je pre­mi­nu­la ov­de dok nam je bi­la u po­se­ti, a ja sam je­di­ni­ca. Ka­na­da je mo­ja ze­mlja, moj dom, ali je Sr­bi­ja ze­mlja u ko­joj sam se ro­di­la, od­ra­sla, za­vr­ši­la ško­lu i ko­ju iz­u­zet­no vo­lim. Že­lim da ovo što ra­dim osta­vim svo­joj de­ci ov­de, da li će oni na­sta­vi­ti da ne­gu­ju na­še obi­ča­je ili ne, to je do njih, ali sam po­no­sna da ima­mo le­pu tra­di­ci­ju i bo­ga­tu kul­tu­ru – ne skri­va Po­mo­rav­ka.

– Svi zna­ju da go­vo­re srp­ski, ali ga ret­ko ko­ri­ste. Nji­ma je mno­go lak­še da pri­ča­ju na en­gle­skom, ne­ka­da mi je žao, ali tu ni­šta ne mo­gu da pro­me­nim,  od­ra­sli su lju­di – ka­že Po­ža­re­vljan­ka sa ka­nad­skom adre­som.

Ka­da je reč o hra­ni, Zo­ri­ca ne kri­je da naj­vi­še vo­li pe­ci­va, ali sa­mo dok su to­pla. Vo­li i raz­ne pi­te, na nji­ma je od­ra­sla. Po­red svo­jih, ruč­no is­pi­sa­nih re­ce­pa­ta, ko­je sa­ku­plja još od sred­nje ško­le, ra­zno­ra­znih ku­va­ra na en­gle­skom i srp­skom je­zi­ku, mno­ge je pre­u­ze­la sa in­ter­ne­ta, is­pro­ba­la, do­ra­di­la po svom uku­su...

– Imam Ve­li­ki na­rod­ni ku­var i obi­čan ku­var, ob­ja­vljen pe­de­se­tih go­di­na. Iskre­no re­če­no, mi­slim da je in­ter­net mno­go bo­lji za mla­de do­ma­ći­ce, jer ti sta­ri ku­va­ri vr­lo če­sto ne­ma­ju tač­ne me­re, ne­go se u nji­ma ka­že „po po­tre­bi”. Kad vi­dim ta­kve re­cep­te pre­ska­čem ih. U sta­ra vre­me­na su ma­hom svi ima­li iste šo­lje, ča­še, sa­da ni­je la­ko po­go­di­ti tač­nu me­ru po­treb­nih sa­sto­ja­ka – ka­že is­ku­sna blo­ger­ka, ko­ja sa­mo že­li da s pu­no lju­ba­vi i en­tu­zi­ja­zma mla­dim do­ma­ći­ca­ma olak­ša do­no­še­nje od­lu­ke šta da spre­me po­ro­di­ci za ru­čak, a da ne pro­ve­du sa­te u ku­hi­nji. I, na­rav­no, da sve bu­de kva­li­tet­no i uku­sno. Sem pre­po­ru­ke da ko­ri­ste što kva­li­tet­ni­je sa­stoj­ke, Zo­ri­ca sma­tra da u da­na­šnje vre­me, kad obo­je su­pru­žni­ka ra­di, ku­hi­nja tre­ba da bu­de za­jed­nič­ka i da u njoj za­jed­no ku­va­ju.

– Mo­ram da do­dam još i ovo. Za sav moj uspeh je za­slu­žan moj su­prug Sta­no­je. U nje­mu imam ve­li­ku po­dr­šku i raz­u­me­va­nje i za­hval­na sam mu za sva ona če­ka­nja dok se je­lo usli­ka da bi­smo se­li i za­jed­no ru­ča­li – na­gla­ša­va Zo­ri­ca do­da­ju­ći da sa su­pru­gom igra u fol­klo­ru, u re­kre­a­tiv­noj gru­pi, u Srp­skom kul­tur­no-umet­nič­kom dru­štvu „Ople­nac” iz To­ron­ta.