Бресквице из Торонта

Ка­жу да се по ре­цеп­ти­ма Зо­ри­це Па­вло­вић По­мо­рав­ке, ко­је од 2009. об­ја­вљу­је на ра­зним пор­та­ли­ма, а од пре че­ти­ри го­ди­не и на свом бло­гу „Co­o­king with Zo­ki”, при­пре­ма­ју је­ла у та­ко­ре­ћи сва­ком до­му, са­мо се уме­сто у ку­вар као не­ка­да са­да „за­ви­ри” на ин­тер­нет. Зо­ри­ца је, по не­ким ра­чу­ни­ца­ма, до са­да ску­ва­ла, аран­жи­ра­ла, фо­то­гра­фи­са­ла, ре­цепт ис­пи­са­ка и све то по­ста­ви­ла на ин­тер­нет ви­ше од 2.000 пу­та! По­че­ла је на „Ser­bian Ca­feu”, по­сле је по­ста­ла ре­дов­на на „Ку­ли­на­ри­ци” где су пе­дант­но, ста­ти­стич­ки, пра­ти­ли све што ра­ди, па и то да је 25. но­вем­бра 2016. об­ја­вље­но 2.000 ре­це­па­та!

По­мо­рав­ки­ни ре­цеп­ти су озна­че­ни као оми­ље­ни ви­ше од 160.000 пу­та. Нај­по­пу­лар­ни­ји­ја је „мил­ка тор­та”, ко­ја је 1.521.800 пу­та пре­гле­да­на. Мно­ги Зо­ри­чи­ни ре­цеп­ти су и ис­про­ба­ни у дру­гим ку­хи­ња­ма па је та­ко у одељ­ку „ка­ко је дру­ги­ма ис­па­ло” об­ја­вље­но 6.000 фо­то­гра­фи­ја. Нај­че­шће је то био ре­цепт за ко­лач бре­скви­це, чак 260 пу­та.

То­ли­ко о ста­ти­сти­ци и раз­ло­зи­ма да по­тра­жи­мо бло­гер­ку Зо­ри­цу Па­вло­вић По­мо­рав­ку и са­зна­мо не­што ви­ше о њој и упут­стви­ма за при­пре­му је­ла ко­је не­се­бич­но да­ру­је уз мно­го­број­не ко­ри­сне са­ве­те.

КЉУЧНА РЕЧ ИЛИ КАТЕГОРИЈА

– Жи­вим на пе­ри­фе­ри­ји То­рон­та, у јед­ном ма­лом ме­сту са ско­ро сто хи­ља­да ста­нов­ни­ка, ко­је се зо­ве Пи­ке­ринг  ̶  ре­кла нам је у раз­го­во­ру те­ле­фо­ном, та­ко да нам је би­ло ја­сно за­што пра­ви штру­длу са ци­ме­том и су­вим гро­жђем на ка­над­ски на­чин.

– Ку­хи­ња је ов­де ме­шо­ви­та јер жи­ви мно­го раз­ли­чи­тих на­ро­да и на­ци­о­нал­но­сти, та­ко да се увек мо­же про­ба­ти не­што но­во. Ина­че тра­ди­ци­о­нал­ну ка­над­ску ку­хи­њу баш и не во­лим, јер они вр­ло сла­бо ко­ри­сте за­чи­не  ̶  при­зна­је.

Су­де­ћи по ре­цеп­ти­ма ко­је об­ја­вљу­је, Зо­ри­ца је оста­ла вер­на на­шој тра­ди­ци­о­нал­ној ку­хи­њи, ма­да се, ка­ко ка­же, у свет оти­сну­ла 1975. го­ди­не, на Кр­стов­дан, 27. сеп­тем­бра.

– У то вре­ме је мо­мак са ко­ји сам се за­ба­вља­ла тре­ба­ло да иде у Ка­на­ду. Ве­ри­ли смо се и по­сле го­ди­ну да­на сам кре­ну­ла за њим, са на­ме­ром да бу­дем не­ко­ли­ко го­ди­на, па да се вра­ти­мо  ̶  от­кри­ва про­па­ле пла­но­ве.

Ни­је се вра­ти­ла, али ни­је ни за­бо­ра­ви­ла свој за­ви­чај и оби­ча­је. Та­ко да је не­дав­но, уз слав­ски ко­лач, жи­то, ви­но, све­ћу и бо­га­ту тр­пе­зу про­сла­ви­ла сво­ју сла­ву, Јо­ван­дан у кру­гу мно­го­чла­не по­ро­ди­це и при­ја­те­ља.

– Ве­ли­ка по­ро­ди­ца се ство­ри­ла та­ко што смо спо­ји­ли де­цу из два бра­ка. Две кћер­ке, ко­је под­јед­на­ко во­лим као сво­је, из пр­вог бра­ка мог са­да­шњег су­пру­га и мо­ја два си­на из мог пр­вог бра­ка. Има­мо тро­је уну­ча­ди од нај­ста­ри­је кћер­ке, два уну­ка и уну­ку – пред­ста­вља нам Зо­ри­ца сво­је дра­ге.

За­ни­мљи­во је да Зо­ри­ца по про­фе­си­ји ни­је ку­вар. Го­ди­на­ма је ра­ди­ла за ве­ли­ку ком­па­ни­ју ко­ја се ба­ви про­из­вод­њом чо­ко­ла­де, ма­да чо­ко­ла­ду не во­ли. И не са­мо да ни­је ку­вар не­го је, ка­ко ка­же, до пе­де­се­те го­ди­не мр­зе­ла да ку­ва! Ку­ва­ње је за­во­ле­ла пре де­се­так го­ди­на. Спон­та­но.

– По­че­ла сам да про­во­дим мно­го ви­ше вре­ме­на у ку­хи­њи и на ин­тер­не­ту и мо­ја ра­до­зна­лост за не­ким но­вим уку­си­ма ме је до­ве­ла ов­де где сам са­да. Ма­да ку­ва­ти је јед­но, а аран­жи­ра­ње и фо­то­гра­фи­са­ње под­ра­зу­ме­ва уме­ћа. То је био иза­зов – ка­же ова же­на.

– Ком­пју­тер и ди­ги­тал­на ка­ме­ра су ми би­ли пот­пу­но стра­ни, али сам по при­ро­ди вр­ло упор­на кад не­што же­лим. Учи­ла сам упо­ре­до да ко­ри­стим ком­пју­тер и ди­ги­тал­ну ка­ме­ру. Пр­ву ка­ме­ру ми је по­кло­ни­ла мла­ђа по­ћер­ка, ни­сам би­ла за­до­вољ­на, па ми је ку­пи­ла дру­гу, про­фе­си­о­нал­ну, и од та­да по­чи­ње мо­је уче­ње, с об­зи­ром на то да учим и дан-да­нас. Тру­дим се да сли­ком до­ча­рам бар је­дан део тог је­ла, да мо­гу и дру­ги да га ис­про­ба­ју  –об­ја­шња­ва Зо­ри­ца Па­вло­вић.

По ре­цеп­ти­ма ко­је об­ја­вљу­је и ле­пим ко­мен­та­ри­ма ко­ји их пра­те, по­ми­сли­ли смо да че­сто до­ла­зи у Ср­би­ју.

– На мо­ју жа­лост, за ове 42 го­ди­не, сам би­ла са­мо че­ти­ри пу­та. Не­мам ни­ког од фа­ми­ли­је, отац је умро још ка­да сам би­ла де­те, ма­ма је пре­ми­ну­ла ов­де док нам је би­ла у по­се­ти, а ја сам је­ди­ни­ца. Ка­на­да је мо­ја зе­мља, мој дом, али је Ср­би­ја зе­мља у ко­јој сам се ро­ди­ла, од­ра­сла, за­вр­ши­ла шко­лу и ко­ју из­у­зет­но во­лим. Же­лим да ово што ра­дим оста­вим сво­јој де­ци ов­де, да ли ће они на­ста­ви­ти да не­гу­ју на­ше оби­ча­је или не, то је до њих, али сам по­но­сна да има­мо ле­пу тра­ди­ци­ју и бо­га­ту кул­ту­ру – не скри­ва По­мо­рав­ка.

– Сви зна­ју да го­во­ре срп­ски, али га рет­ко ко­ри­сте. Њи­ма је мно­го лак­ше да при­ча­ју на ен­гле­ском, не­ка­да ми је жао, али ту ни­шта не мо­гу да про­ме­ним,  од­ра­сли су љу­ди – ка­же По­жа­ре­вљан­ка са ка­над­ском адре­сом.

Ка­да је реч о хра­ни, Зо­ри­ца не кри­је да нај­ви­ше во­ли пе­ци­ва, али са­мо док су то­пла. Во­ли и раз­не пи­те, на њи­ма је од­ра­сла. По­ред сво­јих, руч­но ис­пи­са­них ре­це­па­та, ко­је са­ку­пља још од сред­ње шко­ле, ра­зно­ра­зних ку­ва­ра на ен­гле­ском и срп­ском је­зи­ку, мно­ге је пре­у­зе­ла са ин­тер­не­та, ис­про­ба­ла, до­ра­ди­ла по свом уку­су...

– Имам Ве­ли­ки на­род­ни ку­вар и оби­чан ку­вар, об­ја­вљен пе­де­се­тих го­ди­на. Искре­но ре­че­но, ми­слим да је ин­тер­нет мно­го бо­љи за мла­де до­ма­ћи­це, јер ти ста­ри ку­ва­ри вр­ло че­сто не­ма­ју тач­не ме­ре, не­го се у њи­ма ка­же „по по­тре­би”. Кад ви­дим та­кве ре­цеп­те пре­ска­чем их. У ста­ра вре­ме­на су ма­хом сви има­ли исте шо­ље, ча­ше, са­да ни­је ла­ко по­го­ди­ти тач­ну ме­ру по­треб­них са­сто­ја­ка – ка­же ис­ку­сна бло­гер­ка, ко­ја са­мо же­ли да с пу­но љу­ба­ви и ен­ту­зи­ја­зма мла­дим до­ма­ћи­ца­ма олак­ша до­но­ше­ње од­лу­ке шта да спре­ме по­ро­ди­ци за ру­чак, а да не про­ве­ду са­те у ку­хи­њи. И, на­рав­но, да све бу­де ква­ли­тет­но и уку­сно. Сем пре­по­ру­ке да ко­ри­сте што ква­ли­тет­ни­је са­стој­ке, Зо­ри­ца сма­тра да у да­на­шње вре­ме, кад обо­је су­пру­жни­ка ра­ди, ку­хи­ња тре­ба да бу­де за­јед­нич­ка и да у њој за­јед­но ку­ва­ју.

– Мо­рам да до­дам још и ово. За сав мој успех је за­слу­жан мој су­пруг Ста­но­је. У ње­му имам ве­ли­ку по­др­шку и раз­у­ме­ва­ње и за­хвал­на сам му за сва она че­ка­ња док се је­ло усли­ка да би­смо се­ли и за­јед­но ру­ча­ли – на­гла­ша­ва Зо­ри­ца до­да­ју­ћи да са су­пру­гом игра у фол­кло­ру, у ре­кре­а­тив­ној гру­пи, у Срп­ском кул­тур­но-умет­нич­ком дру­штву „Опле­нац” из То­рон­та.