Era vlastodržaca

U svet politike neočekivanom brzinom uselili su se strahovi čiji potencijali, poput akumulirane energije zemljotresa skrivene između tektonskih ploča, na površinu izbacuju radikalne politike i autoritarne vođe koji se svojim narodima predstavljaju kao Mesije.

Dok se klub izrazitih vlastodržaca uvećava, liberalni svet pritisnut je kompleksom inferiornosti i sve teže uspeva da građane podseti šta znače vekovima klesane vrednosti demokratskih društava.

„Strah nikada nije dobar savetnik”, kaže nemačka poslovica, ali strah se munjevito širi zapadnim svetom omogućavajući raznim zavodljivim populistima, mahom sa desnice ali i sa levice, da kapitališu i da dobijaju izbore za izborima.

Traganje za „jakim” liderima – što je eufemističko ime za autokrate – ispunilo je period posle 2008. kada je izbila Velika kriza. Kraj kraja Hladnog rata, strah od novih konflikata po Evropi, Bliskom istoku ili Aziji, terorizma, migranata, od gubitka radnih mesta i ušteđevina.

Rastuće socijalno nezadovoljstvo, otuđenje i apatija – sve to i još mnogo drugih strahova stvorili su ambijent u kome po globalizovanom digitalnom svetu autokrate potiskuju simbole kao što su demokratija, vladavina prava, lične slobode, tolerancija različitog mišljenja, sekularizam.

Neispunjena obećanja i loše politike uticale su da mnoge zemlje odbace demokratske institucije i olako se predaju u ruke

autoritarnih vođa. Ova neobična fascinacija „jakom rukom” zahvatila je autokratije i demokratije.

Liberalno društvo je u krizi. Kada su trojica sudija odlučila da konačna reč oko „bregzita” pripada poslanicima, visokotiražni britanski list nazvao ih je „neprijateljima naroda”. Sudije neprijatelji? U kolevci demokratije?

Aprila 1917, tražeći da američki Kongres objavi rat Nemačkoj, predsednik Vudro Vilson je izgovorio: „Svet mora da bude bezbedan za demokratiju”. Vek kasnije, „meki” i „tvrdi” autoritarci dobili su vetar u leđa izborom Donalda Trampa poznatog po grubim napadima na novinare, kritičare i političke rivale.

Tramp nije rodonačelnik ideja o kontrolisanim društvima i snažnim vođama. Mnogi despoti ili kandidati za despote stvoreni su znatno pre nego što se on iznenadno pojavio na političkom nebu Amerike.

Rusija je, kako u svojoj komunističkoj, tako i sadašnjoj inkarnaciji, stari primer nedodirljivih vođa. Tramp hvali Vladimira Putina. Zašto?

Kao i Tramp, Putin je ubeđen da nacije moraju surovo da pokazuju svoju veličinu. On, kao i Tramp, veruje u svet u kome velike sile imaju svoje sfere uticaja kojima dominiraju. Putin, kao i Tramp, ne veruje da postoji nešto što se zove lojalna opozicija.

Tramp je već na meti kritika da će ohrabriti ne samo Putina, već i sve autoritarne ili populističke snage. A nije ih malo.

Antiliberalne nacionalističke partije su u naletu po Zapadnoj Evropi i Skandinaviji. Vladaju Poljskom, Mađarskom i Slovačkom, a sledbenike imaju u Srbiji, Crnoj Gori, Makedoniji, Bosni i Hercegovini. Grčku vode populisti sa levice, Turska je na ivici diktature.

U Kini predsednika Ši Đinpinga od skora predstavlja titula „srž liderstva” koja nesumnjivo nosi maoističke tonove. U Japanu premijer Šinzo Abe otvoreno promoviše ideje „odlučnog” upravljanja. Autoritarno se vlada Indijom i Filipinima.

Egipat nastavlja tradicije bliskoistočnih tirana kojima se pridružuju i vladari Zaliva. Svi oni svoje kritičare šalju u zatvor, katkad i u grob.

Savremene autokrate, nastale u miljeu razbuktalih populističkih strasti, sebe i samo sebe narcistički predstavljaju kao vlasnike svih istina i svih rešenja. Demagogijom mobilišu birače da u njima vide spasioce u teškim vremenima. Zauzvrat zahtevaju potpunu pokornost svom apsolutističkom autoritetu.

Istorija je pokazala da to zakonomerno ne vodi većoj demokratiji već – tiraniji. Još je Hana Arent opisala modele koje su nekada koristili Firer i Duče, društava koja potpadnu pod atavističku formu politike definisane hijerarhijom, slepom poslušnošću, strahom i konformizmom.

Ne mislim da smo toliko daleko dogurali, ali ne mogu a da ne uočim zabrinjavajuće sličnosti koje su potvrda mračne strane savremenosti i limita demokratskih institucija. Zar današnje autokrate, kombinujući elemente koje im krizna vremena nude, ne obećavaju da će svoje nacije ponovo napraviti velikim? Zar ne prete da njihove narode niko neće ponižavati?

U spoljnom svetu vide mnoštvo neprijatelja koji kuju urote. U diplomatiji stvari pokušavaju da reše „jedan na jedan” zaobilazeći međunarodno pravo. Njihov kolosalni ego „prijateljstva” preko noći pretvara u teške antagonizme. Omiljeno ukazuju i na neprijatelje unutra koji su u vezi sa onima spolja. Opsednuti su kontrolom medija.

Predstavljaju se kao „jedan od nas”. Vole izbore, ali samo kao fasadu demokratije i dotle dok demagogijom i obećanjima fasciniraju većinu. U suštini bi najviše voleli da politički oponenti ne postoje. Opozicija je subverzivna.

Pažljivo zaobilaze institucije koje manje ili više otvoreno konstantno ruše, čak i ponižavaju. Dopuštaju sebi javne izlive besa, ne poštuju elementarnu etikeciju, promovišu konfliktnu retoriku i ne trpe nikakvu kritiku.

Na kraju sme da ostane jedan. Samo onaj koji radi i zna sve što je najbolje za njegov voljeni narod. Tako se strpljivo gradi „snažan lider”, isti koji je nekada sumnjičen za stvaranje kulta ličnosti.

Tramp je poslednja potvrda da se širi epidemija koja uništava vrline na kojima su se razvijala zapadna društva. Prestiž liberalne demokratije potonuo je na nivoe na kojima se nalazio početkom 1930-ih.

Amerika ima mehanizme unutrašnje političke kontrole kojima može da spreči uzurpaciju vlasti, ali ne može da naredi predsedniku da ne pokazuje simpatije prema svetskom klubu autokrata. Tramp ne želi da bude glasnogovornik demokratije vodeće sile slobodnog sveta.

Ko će preuzeti tu funkciju? Nemačka? Kancelarka Angela Merkel već je u duelima sa Trampom skinula rukavice.

Amerika će moguće izaći najmanje ozleđena iz „ere jakih”. Putinova Rusija i ne namerava da se menja. A ostali? Sva je prilika da ćemo još neko vreme plaćati skupe cehove jevtinih autoritaraca.