Ера властодржаца

У свет политике неочекиваном брзином уселили су се страхови чији потенцијали, попут акумулиране енергије земљотреса скривене између тектонских плоча, на површину избацују радикалне политике и ауторитарне вође који се својим народима представљају као Месије.

Док се клуб изразитих властодржаца увећава, либерални свет притиснут је комплексом инфериорности и све теже успева да грађане подсети шта значе вековима клесане вредности демократских друштава.

„Страх никада није добар саветник”, каже немачка пословица, али страх се муњевито шири западним светом омогућавајући разним заводљивим популистима, махом са деснице али и са левице, да капиталишу и да добијају изборе за изборима.

Трагање за „јаким” лидерима – што је еуфемистичко име за аутократе – испунило је период после 2008. када је избила Велика криза. Крај краја Хладног рата, страх од нових конфликата по Европи, Блиском истоку или Азији, тероризма, миграната, од губитка радних места и уштеђевина.

Растуће социјално незадовољство, отуђење и апатија – све то и још много других страхова створили су амбијент у коме по глобализованом дигиталном свету аутократе потискују симболе као што су демократија, владавина права, личне слободе, толеранција различитог мишљења, секуларизам.

Неиспуњена обећања и лоше политике утицале су да многе земље одбаце демократске институције и олако се предају у руке

ауторитарних вођа. Ова необична фасцинација „јаком руком” захватила је аутократије и демократије.

Либерално друштво је у кризи. Када су тројица судија одлучила да коначна реч око „брегзита” припада посланицима, високотиражни британски лист назвао их је „непријатељима народа”. Судије непријатељи? У колевци демократије?

Априла 1917, тражећи да амерички Конгрес објави рат Немачкој, председник Вудро Вилсон је изговорио: „Свет мора да буде безбедан за демократију”. Век касније, „меки” и „тврди” ауторитарци добили су ветар у леђа избором Доналда Трампа познатог по грубим нападима на новинаре, критичаре и политичке ривале.

Трамп није родоначелник идеја о контролисаним друштвима и снажним вођама. Многи деспоти или кандидати за деспоте створени су знатно пре него што се он изненадно појавио на политичком небу Америке.

Русија је, како у својој комунистичкој, тако и садашњој инкарнацији, стари пример недодирљивих вођа. Трамп хвали Владимира Путина. Зашто?

Као и Трамп, Путин је убеђен да нације морају сурово да показују своју величину. Он, као и Трамп, верује у свет у коме велике силе имају своје сфере утицаја којима доминирају. Путин, као и Трамп, не верује да постоји нешто што се зове лојална опозиција.

Трамп је већ на мети критика да ће охрабрити не само Путина, већ и све ауторитарне или популистичке снаге. А није их мало.

Антилибералне националистичке партије су у налету по Западној Европи и Скандинавији. Владају Пољском, Мађарском и Словачком, а следбенике имају у Србији, Црној Гори, Македонији, Босни и Херцеговини. Грчку воде популисти са левице, Турска је на ивици диктатуре.

У Кини председника Ши Ђинпинга од скора представља титула „срж лидерства” која несумњиво носи маоистичке тонове. У Јапану премијер Шинзо Абе отворено промовише идеје „одлучног” управљања. Ауторитарно се влада Индијом и Филипинима.

Египат наставља традиције блискоисточних тирана којима се придружују и владари Залива. Сви они своје критичаре шаљу у затвор, каткад и у гроб.

Савремене аутократе, настале у миљеу разбукталих популистичких страсти, себе и само себе нарцистички представљају као власнике свих истина и свих решења. Демагогијом мобилишу бираче да у њима виде спасиоце у тешким временима. Заузврат захтевају потпуну покорност свом апсолутистичком ауторитету.

Историја је показала да то закономерно не води већој демократији већ – тиранији. Још је Хана Арент описала моделе које су некада користили Фирер и Дуче, друштава која потпадну под атавистичку форму политике дефинисане хијерархијом, слепом послушношћу, страхом и конформизмом.

Не мислим да смо толико далеко догурали, али не могу а да не уочим забрињавајуће сличности које су потврда мрачне стране савремености и лимита демократских институција. Зар данашње аутократе, комбинујући елементе које им кризна времена нуде, не обећавају да ће своје нације поново направити великим? Зар не прете да њихове народе нико неће понижавати?

У спољном свету виде мноштво непријатеља који кују уроте. У дипломатији ствари покушавају да реше „један на један” заобилазећи међународно право. Њихов колосални его „пријатељства” преко ноћи претвара у тешке антагонизме. Омиљено указују и на непријатеље унутра који су у вези са онима споља. Опседнути су контролом медија.

Представљају се као „један од нас”. Воле изборе, али само као фасаду демократије и дотле док демагогијом и обећањима фасцинирају већину. У суштини би највише волели да политички опоненти не постоје. Опозиција је субверзивна.

Пажљиво заобилазе институције које мање или више отворено константно руше, чак и понижавају. Допуштају себи јавне изливе беса, не поштују елементарну етикецију, промовишу конфликтну реторику и не трпе никакву критику.

На крају сме да остане један. Само онај који ради и зна све што је најбоље за његов вољени народ. Тако се стрпљиво гради „снажан лидер”, исти који је некада сумњичен за стварање култа личности.

Трамп је последња потврда да се шири епидемија која уништава врлине на којима су се развијала западна друштва. Престиж либералне демократије потонуо је на нивое на којима се налазио почетком 1930-их.

Америка има механизме унутрашње политичке контроле којима може да спречи узурпацију власти, али не може да нареди председнику да не показује симпатије према светском клубу аутократа. Трамп не жели да буде гласноговорник демократије водеће силе слободног света.

Ко ће преузети ту функцију? Немачка? Канцеларка Ангела Меркел већ је у дуелима са Трампом скинула рукавице.

Америка ће могуће изаћи најмање озлеђена из „ере јаких”. Путинова Русија и не намерава да се мења. А остали? Сва је прилика да ћемо још неко време плаћати скупе цехове јевтиних ауторитараца.