Humboltova stipendija, a ne nagrada

Tekst Slobodana Grubačića (odgovor Sretenu Petroviću „Politika“ 1. februar 2017) najbolje sažima aforizam Ljubomira Ilića u istom listu: „Sumnjali smo da laže, ali kad je progovorio, otklonjena je svaka sumnja“. Umesto da skrušeno prizna ogrešenja zbog svojih najtežih akademskih gafova, Grubačić je o sebi pružio još dva narcisoidna svedočanstva bez ikakvog pokrića.

Prvo je dugi hvalospevni izvod iz napisa nepoznatog porekla i izvora (osim ako ga sam nije smislio). Što se druge samohvale tiče, ona je daleko proverljivija na sajtu Humboltove fondacije (https://www.humboldt-foundation.de/web/dossier-max-planck-forschungspreis.html), gde se ne nalazi ime S. Grubačića na spisku dobitnika Humboltove nagrade. Sasvim je jasno da je pre dvadesetak godina dobio Humboltovu stipendiju za boravak u Nemačkoj radi postdoktorskih istraživanja, a koju je koristilo više od stotinu domaćih naučnika iz raznih oblasti, na osnovu preporuka lokalnog odbora za Srbiju (http://www.f.bg.ac.rs/sr-lat/organizacije/humbolt/organizacija).

Da se Grubačić, kao dokazani oponašatelj tuđih naučnih dela potrudio da ispravi svoje dosadašnje nečasne postupke – umesto što preti sudom, kojem se nije obratio za prethodnih nekoliko decenija, otkada sežu potkrepljeni navodi o njegovim plagijatima, ovakva reakcija bila bi izlišna. Ali, on primenjuje staru taktiku da je „(neosnovani) napad najbolja (najneosnovanija) odbrana“, čime je jedino uspeo da dodatno uveri čitaoce da je dodirnuo samo dno beskrupuloznog kvaziintelektualnog života. Pošto, kao i Slobodan Divjak, uvažavam intelektualnu i moralnu biografiju Mila Lompara i Dragana Proleta, kao i Radomana Kanjevca, bilo bi mi krajnje čudno da oni nastave saradnju sa čovekom koji je zgazio najelementarniji moralni intelektualni kodeks i lažno se predstavio kao dobitnik prestižne Humbolttove nagrade.

Potpredsednik Srpskog filozofskog društva