Хумболтова стипендија, а не награда

Текст Слободана Грубачића (одговор Сретену Петровићу „Политика“ 1. фебруар 2017) најбоље сажима афоризам Љубомира Илића у истом листу: „Сумњали смо да лаже, али кад је проговорио, отклоњена је свака сумња“. Уместо да скрушено призна огрешења због својих најтежих академских гафова, Грубачић је о себи пружио још два нарцисоидна сведочанства без икаквог покрића.

Прво је дуги хвалоспевни извод из написа непознатог порекла и извора (осим ако га сам није смислио). Што се друге самохвале тиче, она је далеко проверљивија на сајту Хумболтове фондације (https://www.humboldt-foundation.de/web/dossier-max-planck-forschungspreis.html), где се не налази име С. Грубачића на списку добитника Хумболтове награде. Сасвим је јасно да је пре двадесетак година добио Хумболтову стипендију за боравак у Немачкој ради постдокторских истраживања, а коју је користило више од стотину домаћих научника из разних области, на основу препорука локалног одбора за Србију (http://www.f.bg.ac.rs/sr-lat/organizacije/humbolt/organizacija).

Да се Грубачић, као доказани опонашатељ туђих научних дела потрудио да исправи своје досадашње нечасне поступке – уместо што прети судом, којем се није обратио за претходних неколико деценија, откада сежу поткрепљени наводи о његовим плагијатима, оваква реакција била би излишна. Али, он примењује стару тактику да је „(неосновани) напад најбоља (најнеоснованија) одбрана“, чиме је једино успео да додатно увери читаоце да је додирнуо само дно бескрупулозног квазиинтелектуалног живота. Пошто, као и Слободан Дивјак, уважавам интелектуалну и моралну биографију Мила Ломпара и Драгана Пролета, као и Радомана Кањевца, било би ми крајње чудно да они наставе сарадњу са човеком који је згазио најелементарнији морални интелектуални кодекс и лажно се представио као добитник престижне Хумболттове награде.

Потпредседник Српског филозофског друштва