Dragačevske priče o prvoj ljubavi

Guberevci u Dragačevu – U kačari Dragana Vujičića, na prelu onomad, u neko doba noći, između arija i pitalica, zapodela se i priča o prvoj ljubavi, davnoj. Kako je izgledala nezaboravna noć, kad mlada srpska seljanka stupa na stazu kojom se postaje verna ljuba i mati nekome?

Evo šta prošle subote na prelu pripovedaše Rakila Stojković iz Viče, kolovođa dragačevskih posela u 21. veku, koja od zaborava brane najlepše čase danas, mnogima, daleke mladosti.

– Pričala mi, u ono doba, drugarica kakva joj beše prva bračna noć. Pošla je, veli za siromaška i on te zvezdane večeri legne prvi, a ona se spusti pored njega i tad se krevet prolomi. Skoči, mučenica, i počne da doziva svekra: „Babo, daj ’vamo keser, propo nam krevet”. A domaćin iz druge odaje, odvojene samo brvnima, veli: „Ako, snajo, ako, valja se”. A nije znao nevoljnik, ili nije čuo, ili se pravio nevešt, da se među mladencima ništa nije zbilo od glavnice, nego je krevet truo.

U ćošku kačare Dragana Vujičića poređaše se drugarice stare, po nazivu i po rođenju, na vatru su okačene tri kokoške, u drugom kraju Ratomir Đurković iz Milatovića razvlači trofejnu „dalapu”. Njemu godine mogu da se pomenu – 71. Pamti li on kako se oženio?

– Ja sam moju odveo sa neke muzike, poznavali smo se samo tri sata, i ništa nam u životu nije falilo. Ovi sad zabavljaju se po sedam godina pa se izgustiraju.

Preduzimljivi krčmar Perica Mijatović, iz Viče, sastavio je blagorodno društvo u brvnari tesanoj još pretprošlog stoleća: razgovorljive Dragačevke i njihove snaje, nekoliko gostiju iz Čačka, rečenog harmonikaša, brdak s ljutom, i ražanj s tri kokoške na ognjištu. Domaćice ovako pojahu, iz bijelih grla:

„Ti su dani postali još draži, kud da idem i gde da te tražim?” Pa, ide odgovor proscu iz Ivanjice, opevan:

„Nit ću poći, niti ću ti doći, najlepši su dragačevski momci”.

Za njim, romansa o omiljenom, neodoljivom srpskom ljubavniku:

„Ide Mile, niz livadu peva, mene majka sa prozora tera, da ne čujem kako Mile peva. Pevaj, Mile, maramicom mani, da ja vidim na kojoj si strani”.

Red pesme, red gužvare (gibanicom možeš, kako valja, počastiti kraljicu i kralja, a da ti se obraz ne ukalja, besedile su snajke), pa niz priča, kao na prelu. Opet Rakila:

– Majka me učila da mesim i radim u ruke, kako da se spremim, a spavala sam do kad sam htela. Imala sam nekog Milojka u komšiluku s kojim sam se pazila ko devojčica, i on je mene. Na radu smo bili jedno do drugoga, ako sednemo da ručamo mi zajedno, ako igramo u kolu on mi stegne ruku malo, meni srce d’ iskoči. Al dođoše prosci, neki drugi, ko da mene pita neko da l’ ja koga volim. Isprosili me, i ja se udala.

Kako dalje život teče:

– Puna kuća naroda, čistim obuću i trljam opanke, idem sve sagnuta. Svekra zovem „tale”, prinesem mu opanke kad se probudi, pa čekam napolju da ga polijem da se umije, i uvek ljubim ruku, sve ukućane prezimenom zovem. Kaže mene drugarica: „Nemoj tamo ništa da kudiš iako njega ne voliš, sve njegove fali, i ti ćeš dobro proći. „Ja, tako, eto, i ostadoh.

I Rakilu su, onih jeseni, poveli na prelo kao novu nevestu:

– Kad tamo, držimo preslice a diraju me žene. Vele: „Gde dvoje diše, treće se piše”. Ja pobegnem s prela. Čovek me pita što si se vratila tako rano, ja kažem dirale me žene, kažu gde dvoje diše, treće se piše. On pita: „Pa šta to znači?” Ja kažem: „To znači da je neko trudan od nas”. On veli: „Ja nisam”. Ja nisam znala kako da mu drukčije kažem da sam noseća. A on veli: „Ako, ako, nek se piše treće”.

Slovo po slovo, dođoše drugarice i do njene prve bračne noći:

– To sam zaboravila, jer nisam ni imala prvu bračnu noć, ni prvu ni drugu, bilo je neko nesnalaženje. Tek treće večeri se nešto dogodilo.

I lepo se seća devojačkih dana:

– Malo smo se, malo, držali za ruke u kolu, ali ništa više od toga. Kad su stigli tehnika i internet, nestalo je ljubavi. Ovi danas samo trljaju po telefonu tamo-ovamo, umesto da trljaju po dlanu.

Nova arija iz srca Dragačevki stupala je ovako: „Dođi Mile do zelenog roda, ako nisi velika gospoda. Sazuj čizme i obuj opanke, pa zaigraj do lepe seljanke. I obuci šajkano odelo, da zajedno prođemo kroz selo”.

Samo u Dragačevu, besedi Rakila, događa se da na ovakva prela bane po 50 žena, i samo ovde dolaze svekrve i snaje zajedno, zbog čega mi je srce puno. Peva i harmonikaš iz susednih Milatovića, ali se malo-malo dokači politike, šta bi bila Srbija da nije te naše loše navike?

– Nama nije valjao niko, ni Tito, ni Slobo, ni Koštunica. Meni su valjali svi, valja mi i ovaj sad. A nikad nismo živeli bolje, niko danas ne ide peške i niko nije gladan. Ovo su nervozna vremena, ne mogu da ih razumem: ako pevam kažu ovaj je lud, ako zviždim vele nešto nije u redu sa njim. Ja i pevam i zviždim, i opet ću. Ako čovek ima odmah vele da je ukro, ako nema rekoše: neka ga, nek crkne. Završio sam samo osam razreda, a kad vidim na televiziji ljude sa fakultetom meni se čini da im nešto preskače.

Šta harmonikaša veseli: – Kad vidim čoveka i ženu da lepo igraju šumadijsko kolo. A kad posmatram omladinu danas kako igra, noge hoće da polome, dođe mi da skinem harmoniku i kažem: „Ljudi, džaba vi sve, samo ostanite živi noćas”.

Kroz poznu zimsku pomrčinu, niz dragačevske strane, za nama su iz kačare putovale arije:

„Ovim putem više proći neću, ta mi staza ne donosi sreću. Draga sa mnom više nije htela, ta je staza od mene odvela. Vreme leti a meni sve teže, za tu stazu sećanje me veže. Ode draga, ode moja sreća, svaka stopa na nju me podseća”.

Snajke su, maločas, čitale zagonetke za sve u kačari, pa najteža ide ovako: „Jedan svuče, a drugi navuče”. Bilo je neukih muškaraca koji su smatrali da je reč o delu intimnog veša, ali tačan odgovor glasi: pleteće igle.